FOTO:BREITBART

Čika sa tompusom

„“…i naravno, cim je cuo da je inzenjer, odmah ga je postavio kao menadzera, nasi fakulteti su tamo jako cenjeni, a nasi strucnjaci se jako traze!! Pa i otisao je samo zato sto su ga stalno zvali…““

Mama klima glavom puna razumevanja, cvrsto verujuci u sve sto joj Cica prica o svom mezimcu.

Mama ima slabo pamcenje, srecom – zaboravila je neprospavane noci ispred Ambasade u Budimpesti, potvrde fantomskih firmi o radnom iskustvu, prodaju zavicajne kuce za novi pocetak Preko Velike Bare i laganje po konzulatima o politickim ubedjenjima, nacionalnoj pripadnosti, prijateljima i rodjacima u Novoj otadzbini, ukratko – o svemu, da bi Cicin jedinac postao ponosni raznosac pizza na crno.

Zatim, tu je i Ljuba, cija se cerka odmah zaposlila cim je diplomirala, jer su samo nju cekali pa da posao krene, sto nije, naravno, imalo nikakve veze sa cinjenicom da je Ljubin muz Predsednik Necega, nego sa cerkinim, jelte, talentom i znanjem.

Onda se setim „Čike sa tompusom“, muzicari znaju o cemu pisem – u neka davna vremena, kad neko proda kravu&njivu da bi snimio plocu, I ubija se od bacanja para na sve strane a u cilju promocije iste, nikad nije to priznavao, nego je tvrdio da je on samo vezbao u garazi, a naisao „Čika sa tompusom“ i napravio zvezdu od njega, preko noci i odjednom.

Naravno, taj „Čika sa tompusom“ je jajara i lopov, covek bi bio jos veca zvezda da ga „Čika“ nije izradio, ali mu je ipak malo i pomogao …

Da skratim – NEMA Deda-Mraza i NEMA „Čike sa tompusom“- deco, morate malo i da se potrudite i pomucite…

Advertisements

Postar

„…nista ne brinite, komsinice, eto mene u utorak pa ce sigurno i to da stigne…“
Ljubazno se javim baki iz ulaza i ona euforicno nastavlja sa mnom konverzaciju zapocetu sa postarom
„Rekli su mi da su poslali, prosli put isto nije stiglo pa sam morala licno da idem…“

Setim se svog detinjstva i postara sa ogromnom koznom torbom koji je svakog prvog u sedam ujutru donosio baki penziju, tacan kao sat. Baki su se tresle ruke i zato nije posluzivala goste na uobicajeni nacin, ali je uvek tu bila flasa sa casom i dzezva sa soljicama, pa se svako sam sluzio , ukljucujuci i postara.

Dok pije kafu, isprica se o sebi i svojima, i usput o „reonu“ – ko ceka penziju a ko pismo od vojnika, kome tetka salje paket iz Nemacke, a kome otac dolazi sa sela….Kad popije i izbroji pare, pokupi sitan novac kojim ga je baka castila i ostavi racune, zurno je odlazio dalje, da bismo ga videli tek sledeceg meseca, ali je svakodnevno obilazio sanducice i vec oko podne odlazio kuci.

Zatim se setim studentskih dana, kad je u opis necijeg zavicaja isla i recenica da tamo „i postar dolazi dva puta nedeljno“, kao ultimativni kvalifikativ bestragije.

E, pa sad smo postali takva bestragija – zbog interneta nestaje pisama i to je pohvalno, stedimo sume, ustede su i za markice, ali nekako ne mogu da se pomirim sa cinjenicom da postar dolazi „“u utorak“, kao majstor za ves masinu, po pozivu i tek negde oko podne, noseci tri koverte u rokovniku – hocu cika postara sa uniformom i koznom torbom, koji u cik zore nafiluje sanducice i u podne je vec neprepoznatljiv u civilu!!

Hocu onu slatku neizvesnost ispred punog sanduceta , kad se nadam da je, izmedju gomile racuna, i neka razglednica ili pismo od nekog meni dragog!!

Hocu, bre, da neko meni polupoznat zna da sam ja ta koja ceka taj paket, to pismo, tu dopisnicu…

FOTO:ZENA.BLIC.RS

Osmi mart

Blizi se Osmi mart i ne – ne pada mi na pamet da opet mrcvarim zlosrecnu Klaru Cetkin i ostale dame krive/zasluzne za taj praznik, niti da muskima budim nepostojecu grizu savesti za usvinjavanje na taj dan – ama, ne, rec je o necem sasvim, sasvim drugom – osmom martu kao povodu za poklone damama!!
Prosla su vremena kad sam operetski naivno verovala da ce On da se „SETI“ ispred kog izloga sam ceznjivo uzdahnula…
Ili mu prstom pokazala „Hocu to!“…
Ili napravila scenu jer je opet zaboravio…
Posto sam shvatila da, sta god uradila ne ginu mi ljubicice u saksiji (ako i do njih dobaci, jer se poklon kupuje u popodnevnim casovima, na putu sa posla do kuce), promenila sam taktiku – odem i kupim sebi nesto lepo, krupnije, tj. skuplje, donesem kuci i euforicno pokazem zakonitom s motivacijom „Vidi, ljubavi, sta si mi kupio, bas si DIIIVAN!!
Interesantno, ne buni se…

FOTO:THINKSTOCK

Kukumavcenja ili – hleb nas nasusni

Kad sam bila mladja, mislila sam da ljudi kukaju zato sto im je tesko.

Posle sam mislila da kukaju jer se plase da, ako drugi doznaju da im NIJE tesko, trazice im pomoc.

Na kraju sam shvatila da je to nema nikakve veze sa objektivnim teskocama, nego da je u pitanju prosto jedan ritual, deo ‘pristojnosti’ ovih podneblja, ako tako moze da se kaze.

To nema veze ni sa imovinskim stanjem, ni sa zdravljem, uspehom, porodicom, bilo cim – jednostavno, cim se u ma kom okruzenju nadju dva coveka sa ovih podneblja, pocinje medjusobno ‘jadanje’:

na platu, na sefa, na cenu struje, na cene na pijaci, na vreme, na politiku, na sport, na komsiju, na muza, svekrvu, snahu, automehanicara, radnike, tapete u dnevnoj sobi, letovanje, svalerku, zanokticu – bilo sta…

Ono sto upada u oci je cinjenica da je odnos necijeg licnog uspeha i bogatstva u direktnoj proporciji sa stepenom kukumavcenja – sto vise imas, vise i kukas.

Koliko ste puta culi uspesnog privatnika, sa lancem kafica, kako kuka na ‘teska vremena’, iako je do juce bio samo mali mangup sa korzoa?

Koliko puta cujete da je muz ‘svinja’, jer zeni nije kupio petu bundu?

….

Interesantno je da ova boljka uspeva samo na nasim prostorima – nasi ‘preko’ su se uspesno izlecili od nje, sem periodicnih recidiva nostalgije, pravilno doziranih i blago ispoljavanih.

Zato oni i shvataju bukvalno svako kukanje koje dopire sa ovih prostora i trude se da pomognu – obicno vise nego sto mogu, i mnogo, mnogo vise nego sto je objektivno potrebno.

….

Stoga, opustite se – sve je to samo deo folklora..

Kučka

Vreme – pre desetak godina, a mozda se desilo i pre dva meseca
Mesto – zajednicki roditeljski sastanak za roditelje i prvake u muzickoj skoli
Lica:
– Maca.nezaposlena mlada udovica, bivsa manekenka
– Vecita kukumavka, neodredjenog izgleda i godina
– Statisti
Radnja:
U prepunoj sali profesori pokusavaju da se predstave roditeljima, za to vreme Vecita Kukumavka glasno negoduje – Kakav je to nacin, dali su mi raspored da dete NEMA casove iz instrumenta i solfedja jedan za drugim, to je bezobrazluk, itd.
Okolni roditelji je ucutkuju, Vecita Kukumavka ne prestaje.
Na kraju prilazi profesoru i pocinje sasvim drugim tonom – Znate, ja sam jadna, samohrana majka, daleko stanujemo, moze li MOLIM VAS da se pomeri cas da bude posle solfedja?
Profesor u neprilici, pokusava da joj objasni i na kraju kaze – jedino ako ubedite neku majku da se njeno dete menja sa vasim.
Vecita Kukmavka skace na Macu i pocinje,sad trecim tonom – Vi ste DUZNI da mi ustupite termin, taj termin PRIPADA meni, ja sam jadna, sama, samohrana majka, moje dete nema oca, ne znate vi kako je to, itd.
Maca: Potpuno vas razumem, ali ja sam zla, sebicna kucka na koju se profesor lozi, i boli me dupe i za vas i za vase probleme!!

FOTO:CURE.BA

Dijeta

Kad se pomene dijeta, odmah se setim jedne moje bivse razredne, tada jos mlade zene sa 120+ kg, koja je sa koleginicom (istog apetita, ali manjih gabarita) odlazila u obliznju poslasticarnicu i, posle znalackog pogleda na trenutnu ponudu, porucivala ovako :“Sve krempite, sve sampite, pet baklava, ove islere, i kafu bez secera, NA DIJETI SAM!!“
Slicno izgleda i moja dijeta, s neznatnim razlikama – naime, mazohisticki trpim danima i najvece restrikcije (gladujem, da se ne lazemo!!) sve do prvog merenja – ako vaga pokaze da sam izgubila makar 100 grama, nastaju nevolje – raznezim se i zakljucim da sam dosta gladovala i da je red da castim sebe i utesim se za prethodne strahote. To tesenje&mazenje nije vremenski ograniceno i najcesce traje isto koliko i dijeta, nekad i duze.
Zato izbegavam vagu danima i nedeljama, ali i ukucani znaju za vic – cim moja nervoza gladne zene postane neizdrziva, ni ne pokusavaju da me namame raznim djakonijama – ne, dovoljno je : „Jao, Udavaco, ti si bas smrsala!!!“ da se strmoglavim put frizidera i nadoknadim sve izgubljene kalorije!!!
Sa kamatom, naravno!!!

Ne daj Boze!!

Pokojni cale mi je uvek davao dve odvojene sume – jedna je bila dzeparac, a druga je bila „za ne daj Boze“, tj. za vanredne situacije – zaboravljenu ratu za ekskurziju, taksi kad mi pobegne poslednji bus, popravku cipela ako slomim stiklu, itd. Taj iznos koji je varirao sa godinama sam uvek imala u posebnoj pregradi novcanika i dopunjavan je bez mnogo filozofije kad god bih prijavila da se okrnjio ili potrosio.
Baba je takodje uvek u kuci imala neku rezervu para, pazljivo umotanu u flis papir, obesmisljenu vremenom kad je penzija bila pola litre mleka.
Tate i bake odavno nema, a sa njima je otisla i poslednja nada da cu ikada uspeti ja, sama, da sklonim na stranu neku sumu „za ne daj Boze“. Ipak, hvatam sebe kako uvek klincu dajem, osim tzv. dzeparca, jos i neku paricu preko, „da mu se nadje, ne mora da je odmah potrosi“.
Utesno je sto me pri tom gleda isto onako kako sam ja gledala svog caleta…