Ne daj Boze!!

Pokojni cale mi je uvek davao dve odvojene sume – jedna je bila dzeparac, a druga je bila „za ne daj Boze“, tj. za vanredne situacije – zaboravljenu ratu za ekskurziju, taksi kad mi pobegne poslednji bus, popravku cipela ako slomim stiklu, itd. Taj iznos koji je varirao sa godinama sam uvek imala u posebnoj pregradi novcanika i dopunjavan je bez mnogo filozofije kad god bih prijavila da se okrnjio ili potrosio.
Baba je takodje uvek u kuci imala neku rezervu para, pazljivo umotanu u flis papir, obesmisljenu vremenom kad je penzija bila pola litre mleka.
Tate i bake odavno nema, a sa njima je otisla i poslednja nada da cu ikada uspeti ja, sama, da sklonim na stranu neku sumu „za ne daj Boze“. Ipak, hvatam sebe kako uvek klincu dajem, osim tzv. dzeparca, jos i neku paricu preko, „da mu se nadje, ne mora da je odmah potrosi“.
Utesno je sto me pri tom gleda isto onako kako sam ja gledala svog caleta…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s