Sonja

Bila je neupadljiva i, na prvi pogled, neprivlacna – niska, debela zena srednjih godina, zacudjujuce gipka i pokretna, izmenila bi taj prvi utisak cim bi progovorila – duhovita i zanimljiva, plenila je šarmom i neobicnim idejama.

Muz joj je bio visok i zgodan, gorstacki tip, spektakularno uspesan u vreme samoupravljanja, a kasnije zrtva sankcija – uglavnom je sedeo kod kuce i cekao da mu zena nadje neki posao, dostojan njegovog iskustva i polozaja.

Svaki dan je sa dva-tri prevoza dolazila na posao, opsednuta svojom debljinom vukla i razne kuvane dijetalne ruckove kroz autobuse, a u pauzi bismo je nagovarali da nam isprica poneku pricicu iz svog zivota.

I, ljusteci jabuku (rucak za taj dan), pocinje pricu – „Prva stvar je – nahrani zver!! U svakom smislu!! Ako ne upali, pribegni lukavstvu!!

Kad smo se uzeli, dosla deca, mogla sam da biram – ili podstanarska soba u centru, ili da iznajmimo kucu na periferiji. Naravno, izaberemo kucu, ali Muz svakog vikenda se posvadja sa mnom, upali auto i ode negde a mene ostavi sa decom samu, a nedeljom nema ni prevoza do grada.

I dogovorim se ja sa gazdaricom sledece – ona ce da mi pomogne i pricuva decu, a ja da joj ispeglam ves – ceo dan ja peglam u garazi, kad sam cula da Muz dolazi, obucem najlepsu haljinu i izadjem na drugi izlaz, pa na drugu ulicu – Muz pita gazdaricu gde sam, ona kaze – otisla jos jutros, pita decu – ne znaju. Cuti Muz i ceka, a ja uz ulicu „vracam“ se u lepoj haljini, kao da nisam ceo dan peglala, nego bila bog zna gde.

Cuti Muz, ne pita nista, cutim ja, ne pricam – ni ja njega ne pitam gde je bio i sta je radio.

Uglavnom, nikad vise nije otisao vikendom, i iznajmili smo manji stan blize centru.“
…..

In memoriam Sonja P.