123rf.com

Cudan par

Resio je – pokazace im!!! Nije bio sasvim siguran kome ce pokazati i kako ce to da izgleda, ali se to, uglavnom, svodilo da Njima pokaze kako moze da zivi bez Njih.

Inace, nije znao nijedan razlog zasto su bas njega, odanog Clana, poslali u penziju, a bio je suvise sitan da bi imao uvid ko ga je tacno i zbog cega smenio.

Polako i pedantno, po cemu je i u Sluzbi bio poznat, poceo je da organizuje svoj zivot – sinu je prepisao stan, prodao ocevinu i razdelio pare cerkama i krenuo u potragu…

Gospodjicu Milentijevic i najstariji prijatelji porodice pamte kao usedelicu – cak i prastari advokat Nikodijevic, za koga se pricalo da je pre pola veka bio ludo zaljubljen u nju, nije je pamtio drugacije nego kao prestarelu devojku za koju nijedan mladozenja nije bio dovoljno dobar.

Uglavnom, imala je srecu da je njen mnogo mladji brat, predratni salonski komunista, poginuo u prvim danima rata i tako joj dao alibi da od nove vlasti sacuva porodicnu vilu netaknutu, dok je bastu ipak morala da ustupi da bi izgradili soliter.

Onda joj je vremesni udvarac Nikodijevic objasnio da moze da proda kucu, ili primi podstanare, ili…

To trece joj se najvise dopalo – dozivotno izdrzavanje, da ostavi kucu ljudima koji ce da brinu o njoj.

Ali, gospodjica nije bila neko ko ce tako lako da pristane bas na sve i svakog – mastilo na ugovoru se jos ne bi osusilo, a ona bi ponistila ugovor i sklapala drugi, sve dok nije, na kraju, dosao Clan.

Uporan i metodican, resio je da ispuni svoj deo pogodbe, i sa zenom je svojski prionuo na novi zadatak – zena je kuvala jela za koja do tada nije ni cula i kojih se, pomalo, i gadila, mesila smesne pite i kolace i stirkala sustike i svilene kosulje, a on je setao Gospodjicu i Fifiku, spavao u Operi i strpjivo obilazio izlozbe i koncerte.

Gospodjica je verovala da Clanu taj vid edukacije i socijalizacije moze samo da koristi, pa ga je ponekad ukljucivala u bridz partije sa svojim prijateljima, takticno mu sugerisala koja kosulja ide uz koje odelo, i upozoravala ga kad na koncertu treba da aplaudira.

Njoj je novi aranzman prijao, preporodila se uz njih i pazila je da ih ipak ne premara, a on se polako menjao i vise mu nije bilo tako neobicno ni gadno da kupa kuce, niti da pridrzava kaput i stolicu vremesnim goscama.

Kad je Gospodjica posle mnogo godina umrla, Clan je konacno pripadao toj kuci…

zajecaronline.com

Priče iz predgradja IV – Kao apoteka

Jedno jutro sveze probudjena krenem u kupatilo, posto je jos mrak pokusam da napipam prekidac na zidu i – drmne me struja!

Kad sam se malo sabrala, otkrijem da to nije ni pocetak mojih problema, prekidac je mokar, onda upalim svetlo u susednoj prostoriji i vidim da od komsija iznad curi voda.

Naravno, odem kod njih, nikog nema, zvonim, cekam, nista…

Zvonim kod Predsednika kucnog saveta (Skupstine stanara, kako god da se sada zovu), samoupravljaca po vokaciji s kojim nisam u najboljim odnosima zbog njegovog odbijanja da uvedemo centralno grejanje i lift, i pitam ga GDE je centralni ventil i, gde mogu da nadjem komsije od kojih curi voda.

Komsije su na placu, zvace ih da dodju, a ventil je u podrumu, i tu pocinje zaplet…

U samoupravljackom recniku podrumi su, za razliku od tavana, vesernica, i ostalih tzv. zajednickih prostorija podobnih za pretvaranje u stambeni prostor, nesto intimno i vezano za rad – dok se ‘kod kuce’ spava, zeza, gleda TV ili druzi, u podrumu se majstorise, otvara radionica, skladiste svercovane robe ili, makar, ostavlja zimnica.

Stoga je jasno zasto su podrumi, vecinom, ozidani, okreceni i, uopste, sredjeni – kao APOTEKA, komsija, kao apoteka!!!

I, zasto imaju, jos na stepenistu, GVOZDENA VRATA I DUPLU BRAVU!!!

Posto ne koristim podrum, nemam kljuc od pomenutih gvozdenih vrata koja vode do centralnog ventila (btw, i postoje valjda samo 3-4 kljuca, jer podrum redovno koriste samo komsinica koja ima ilegalnu snajdersku radnju u podrumu i komsija koji koristi podrum kao magacin za tezgu na Buvljaku), pa mi Predsednik otkljucava, zavrce ventil i odlazi da spava.

Dok cekam komsije da se vrate sa placa i poprave vodovod, ukapiram da voda PONOVO curi – opet trcim po Predsednika, opet u podrum, neko je odvrnuo ventil!

Onda odstampam obavestenje da je voda zatvorena i zasto je zatvorena, zalepim na svim spratovima i na ulazna vrata, i tu pocinje socijalizacija – polovina stanara se izredjala da me pita da im prepricam ono sto vec pise na papiru, neki su hteli i da udju da VIDE da li zaista curi voda ili ih zaebavam, neki su vikali & svadjali se i, na kraju, naravno, opet je neko pustio vodu – opet Predsednik, opet podrum, itd…

Ne pamtim kad sam se nekom tako obradovala kao komsinici kad je dosla sa majstorom i popravila taj svoj ventil u kupatilu – cak sam joj i krecenje oprostila!!

narokadverts.com

Priče iz predgradja III – Kako promeniti firmu

Prica treca – Kako promeniti firmu

Godinama sam se bavila mislju da kupim garsonijeru pored – osim sto je za desetak godina promenila 5-6 vlasnika, proslo je i nebrojeno podstanara, od mladih pekarki, preko vecitih studenata, novopecenih roditelja, do dame iz eskort servisa.

Nisu mi smetale ni njene kasne&pripite musterije koje su galamile po hodniku (kad spavam, onda nista ne moze da me probudi), ni prazne flase koje su danima stajale na stepenistu, neprijatno je bilo kad, recimo, ima musterije dok su mi roditelji u poseti, ili kako klincu da objasnim zasto teta svaki cas vristi!!

Uglavnom, jednom zvoni neko na vrata, ja otvaram (od Prve price, tj. pijanog komsije, ne otvaram nepoznatim muskarcima), a pred vratima stoji sredovecna debela zena, rosava i blajhana, sa palmom na glavi, u istegljenoj musavoj trenerci i zacudjujuce kultivisanim glasom me najljubaznije zamoli da upotrebi moj telefon, jer je njen u kvaru.

Iako mi je potpuno nepoznata, pretpostavim da je npr. snaja ili rodjaka pokojne babe iz Prve price, pustim je u predsoblje i dam joj telefon, a ja odem u sobu kod probudjenog bebca.

Tu sad sledi samo ton, slika je iskljucena – lep, kultivisan glas se pretvara u besomucno vristanje – da mu Boga, sunce, majku hohstaplersku i lopovsku, sta ON misli, ona da crkne radeci, a on ni telefon da joj ne plati??? Vraca se kod Kize, Kiza je nju k’o kraljicu drz’o, postovao ju je i placao joj sve racune – najvise mu donosi para, treba i na more, bre, da je posalje!!!

Bebac zacutao kao zaliven i slusa – nije navikao da se neko dernja osim njega, pa osluskuje kako to izgleda, ja crkavam od sekiracije sto nemam cime da zabelezim taj zvucni zapis i definicije slobodnog trzista ljudi & kapitala, a dama nastavlja sledecih desetak minuta u istom stilu.

Kad je zavrsila, kucne na sobna vrata, lepo se zahvali, izvadi neku kintu da plati telefonski racun (zamalo da ja njoj dam kintu, takva zabava se retko desava), izvini se jos jednom na smetnji i – ode!!!!
….

Posle sam je par puta srela na stepenistu, uvek mi se lepo javljala, ali ja sam bila dosta rezervisana – zamisli da pozeli da dodje i na kafu!!!

…..

Ili, jos gore – da me pozove?

Priče iz predgradja II – Kako od sina napraviti šonju

Pastoralno naivna, bila sam ubedjena da mame koje upisuju decu u ‘skole u centru’ to rade zbog blizine posla i/ili snobizma.

Prvi civilizacijski sok pri upisu prvenca u lokalnu skolu su cinile same brojke – dva odeljenja, sa po 14-15 djaka.

Posto nije rec o usamljenoj bačiji na nekoj čuki, nego o skoli u jednoj od najvecih BG opstina, tesila sam se da je rec samo o brojcanoj nadmoci penzionera nad osnovcima.

Onda je usledio drugi civilizacijski sok – odmah su decu ucili da ne diraju spriceve u skolskom dvoristu.

Sledeci civilizacijski sok nije usledio odmah, doduse, nego posle nekoliko meseci – klinci su promenili 5-6 uciteljica, da bi najsvezija preuzela stvar u svoje ruke i resila da zavede red – prvo me je pozvala na zvanican razgovor sa pitanjem ZASTO je dete toliko preoptereceno?

Dobra uciteljica se raspitivala ko od roditelja sta radi, cime se bavi, koga sve deca imaju kod kuce, itd, i dosla do sokantnog saznanja da dete, zaboga, IDE U MUZICKU SKOLU!!!!

ZASTO dete ide u muzicku skolu? Sta ce mu to? Da li hocu da mu se svi smeju?

I, dok sam se sabrala, vec je tu bio i skolski psiholog, (identicne su, kad razmislim) sa pitanjem – zasto se dete bavi sportom i ide na engleski?

Kad sam pocela da objasnjavam o blagodetima obrazovanja, odmah me je presekla -znaci, vi NECETE da ispisete dete iz muzicke skole? Da nece i na fakultet da ide?

Onda su dosli drugi koraci – kontakt sa Bivsim (koji je, btw, smatrao da dete treba da se bavi JOS jednim sportom), pretnja centrom za socijalni rad (mozda ih i nije zvala, svejedno, nisam nikad dobila taj poziv), direktorom i, naravno, glavni momenat – javno blacenje pred celim razredom i podsmeh.

Srecom, klinac je vec tad bio jaci od vecine u razredu, pa je taj vid javnog linca brzo napusten, ali mu je ostala etiketa da nije sav svoj i sav normalan, cim je i zavrsio muzicku skolu, bavio se sportom itd.

Inace, obavezan vid obrazovanja&socijalizacije dece u tom kraju se iscrpljuje sedenjem ispred ulaza u zgradu (besplatna varijanta) ili sedenjem na klupi ispred C-marketa (sada MAXI, ali ga i dalje zovu starim imenom), uz obavezno pivo.

Prva varijanta je evergreen, druga je uslovljena radnim vremenom supermarketa i solventnoscu.
…..

Eh, a onda su dosle strane donacije….i, odjednom, sve se promenilo!!

Donacije su bile uslovljene permanentnim obrazovanjem osoblja, i dobra uciteljica je (zajedno sa psihologom) morala da ide na casove engleskog i racunara, pa je morala cak i fakultet da zavrsi (iako su nalazili razne rupe u zakonu da to ne uradi), i od silne edukacije je prestala da se bavi mojim preopterecenim detetom.

…..

Mislim da su ipak roditeljski sastanci bili najbolji – npr. razredna prica o neopravdanim izostancima, a svi roditelji graknu: ‘Pa sta, i mi smo bezali iz skole i sta nam fali?’

Ili, jos bolje: ‘I treba da joj opsuje mater, i ja bih joj opsovala da je meni dala keca!!’

I, naravno:

‘Ja sam ga naucio – odmah u glavu!!’

evrsac.rs

Price iz predgradja I – Pijani Komša

…pre petnaestak godina, jako me je zuljalo sto su stanovi u odredjenom delu grada jeftini, pa sam dobila odgovor da je to zato sto je u pitanju ‘radnicki kraj’ – onda sam otkrila da tu nema govora ni o kakvim radnicima, rec je o iskljucivo neradnickom soju.

Deda skretnicar u penziji, baba domacica, dva sina (npr. izradjivaci dodnjeg dela obuce, ili serviseri parnih kotlova) sa snajama i sitnom decom nezaposlena, sve skupa njih deset u pedesetak kvadrata, zivi samo od dedine penzije, nikome ne pada na pamet da nesto radi (nema posla, komsija!!), u redovnim vremenskim intervalima zajme lovu ili glimericu, tri puta nedeljno se svadjaju i mire i kukaju kako je tesko…

Prva impresija pri useljenju je bila sledeca – tamnocrno farbana baba je pozvonila, predstavila se i ladno se smestila medju kutije od selidbe, uz izjavu da je dosla da ‘zajedno odgledamo Kasandru’.

Bivsi mi to nikad nece oprostiti, ali izazvala sam incident izjavom da NECU da gledam, ni Kasandru, niti ista drugo, da hocu da se raspakujem i spavam i da me ubuduce preskoci sa socijalizacijama tog tipa.

Prica prva

Neko kuca na vrata, stoji bakica koju sam par puta videla na stepenistu i pocinje monolog – cestita mi na rodjenju sina, nije mnogo pismena, pa ako mogu da joj pomognem da popuni neke ‘papire iz suda’ i tu pocinje prica…

Posle muzevljeve smrti, sve sto su zaradili po Nemackama je dala sinovima, ukljucujuci i vikendicu i dedovinu (i svoju i muzevljevu), ostao joj je samo jos taj stancic koji se vodi na muzevljevo ime, pa sad sinovi hoce i to da prodaju i da je izbace na ulicu – pardon, ne na ulicu, nego u ‘vikendicu’ necijeg tasta, koja nema vode a i prodavnica je par km udaljena, pa su joj u sudu dali neke formulare da ih popuni i da prenese stan na svoje ime.

Moje opskurno poznavanje materije mi kaze da od toga nema mnogo vajde, ali ajde da joj ne kvarim, popunimo te papire nekako i bakica ode zadovoljna.

Par meseci kasnije, jedan od sinova, alkos, useljava se kod nje (zena ga najurila) i tu pocinje luda zabava – malo tera kevu iz kuce, malo loce i onda spava ispred vrata jer ne moze da potrefi bravu…

Onda babu trefi slog, umre posle par dana u bolnici, i na taj nacin resi sve svoje probleme, ali sinovljevi problemi (i nasi) tek pocinju….

…svaki dan je pijan, svaki put kad se napije ne ume da otkljuca vrata, onda zvoni redom da mu neko pomogne, ako nema nikog, legne pred necija vrata i spava.

Posle par meseci i njegove muke su se zavrsile, i pocele samo nase – u proseku jednom nedeljno na hodniku se familija svadja (sve u prisustvu advokata i agenata za nekretnine), ponekad neko od najmladje generacije napravi zurku i time da jos vise materijala za svadju starijima (gde je komoda, sunce ti ebem????), zovu komsiluk za svedoke i, uopste, lepo se zabavljaju.

dw.de

Još uvek bez dobrog naslova

Ubio ih je.Svu trojicu.

Kad mu je sestra, uplakana i isprebijana, u bolnici ispricala sta su joj radili, bez reci se okrenuo, otisao i ubio te momke.

Onda je sacekao policiju, i kasnije cutke saslusao presudu – 12 godina teske robije.

Bio je jedan od poslednjih zatvorenika Golog Otoka, kad tu vise nije ni bilo politickih krivaca.

Posle je radio kao izbacivac – legende koje su kruzile o njemu su bile dovoljne da se mladi petlovi klone svakog sukoba sa njim, a stari mangupi su ga postovali. Sestra je otisla u Australiju s momkom iz srednje skole, rodila troje dece i cesto mu se javljala, ali nije dolazila.

Malo mesto je zaboravilo finog momka, studenta DIF-a i prihvatilo cutljivog bivseg robijasa, stranca u sopstvenoj kuci i gradu.

Devedesete su ga zatekle na pragu starosti, kad su mu jos davali da popravi ponesto ili da ponekad radi kao nocni cuvar na nekom usamljenom gradilistu.

Niko nije primetio da ga nema – samo su ga, godinama kasnije, pominjali usput, u pricama sa ratista, kao ludo hrabrog osobenjaka koji je bezglavo jurisao i pri tom gledao da sto manje ljudi povredi, „kao da je, Boze me prosti, zeleo da pogine!!“, tako bi zavrsavali, prekrstili se i otpili spricer…

Drugi, opet, pricaju kako su culi da ga je neko video u Australiji, prosedog i pognutog, cutljivog kao i uvek. Sef policije se kune da nikad nije dobio pasos, ali na to svi slezu ramenima – odavno je iskoracio u legendu, jos otkad je presudio trojici pijanih mladica pre mnogo godina.

I iz te legende nikad nije umeo da se vrati…

123rf.com

Jela

Sebe je uvek smatrala srecnom zenom. Na retkim fotografijama se vidi onaj unutrasnji mir i zadovoljstvo, svojstven samo uravnotezenim i ispunjenim osobama.

Oca nije zapamtila – dobrovoljac iz Like u Velikom ratu, ostavio je iza sebe mladu udovicu i copor sitne dece i, godinama kasnije u Vojvodini, ona je jos cekala da se tata, nekim cudom, vrati.

Zaljubila se u inoverca – mozda je i znao za to, ali su je ipak dali za dobru priliku, Srbina, sa imanjem i drzavnom sluzbom. Verovao je da ce ga ona zavoleti, a ona je bila poslusna, dobra, rodila mu decu…ali ga nije volela.

Verovatno je zato i poceo da pije i otisao u Drugi rat cim je poceo. Odveli su je u logor, jedan, pa drugi, Jasenovac…Spasla je i sebe i decu.
I muza je cekala godinama, gajila decu i trudila se da sa njih skine odvratni zig oca izdajnika.

Onda je upoznala njega – nije to bila velika ljubav, ili je bila, ali bez romanticnih oznaka. Ona, mlada lepa udovica sa sitnom decom, on – stariji bogatas sa bolesnom zenom, problematicnim sinom koji je otisao i ostavio mu unuke da se brine o njima. Cak i kad je pokusala da pobegne od njega i ogovaranja u drugi grad, dosao je za njom. I tako je to trajalo godinama, decenijama – nisu se vencali ni kad mu je zena umrla, nisu cak ni ziveli zajedno, ali su makar jednom nedeljno pili kafu i kad su ostarili.

Vec u osamdesetim, resio je da ode sa familijom na more – svi su ga ubedjivali da je to lose za njegovo srce, ali on je otisao, i ostao. Deca su ga sahranila tamo, a ona ga je ipak cekala…

Nista joj nije ostalo od njega, nijedna zajednicka fotografija. Nikad nije pricala o proslosti – samo o sadasnjosti i buducnosti, svojoj i svoje dece. Smatrala je sebe jako srecnom zenom!!