Polet

„Kazem ti, Polet mi bio omiljena kafana kad sam bio mlad – sve zenske sam vodio tamo na filete od oslica sa tartar sosom, to mi bio dobar dekor za muvanje.

Poslednji put, sedim sa jednom, nesto se posvadjali, frka, narucimo a ona se dok smo cekali klopu naljuti i ode!

Donese konobar dve porcije oslica, dva piva, dve salate…meni krivo, bas mi se dopadala devojka, izgubio apetit, nije mi ni do cega!!

A za susednim stolom dva vojnika, gusteri, narucili jedno pivo i dve case, vidi se da jedva i za to imaju kintu, ustanem i odnesem im onu klopu i pice, kazem „Prijatno“ , oni ustali, „hvala, brate!“, platim i odem.

Budala, jel da? Danas bih lepo seo i ko covek se najeo, ebes i zene i ljubav i sve – dobra klopa se ne propusta…“

Advertisements

Krivica

„Ja sam kriva – nisam mogla da mu rodim dete, pa smo morali da usvojimo!

Da, bila sam trudna kad je on bio treca godina, rekao je da mora da diplomira, zaposli se i gradi karijeru, on je i organizovao abortus preko veze, ko je znao da ce tako da ispadne?

Godinama sam se lecila bez uspeha – moji su prodali i stan i kucu i kupili nam veliki stan da bismo imali i decju sobu, i on da ima kabinet da pise naucne radove, i da ja mogu da idem po banjama, kod travarki, na razne terapije i – nista!

Onda smo je usvojili – postala je ceo moj zivot, moje sunce, moje sve!!

Zato mi je toliko tesko palo kad sam se razbolela, a on resio da se razvede!

Kaze – bolje je da dete ne gleda kako se mucis, ona je u osetljivim godinama, skloni se malo.

Stan, naravno, ostaje njemu i detetu, meni je ostala mamina garsonijera, pa sam je menjala za podrum u njihovom komsiluku, da barem vidim dete ponekad…

Da, obecao je da ce da vodi racuna o meni, da mi pomaze ako moze.

Posle cu u dom, kad vise ne budem mogla sama.

…a mozda pre toga i umrem, ako imam srece…

twitter.com

Oprostaj

…jeste, prevario me je, ali ja sam mu oprostila!

Tesko mi je bilo, ali objasnio mi je sve, odveo me u Italiju i Francusku na novi medeni mesec, ponovo se zaljubio u mene, kaze.

Ja mu verujem, ne moze covek toliko da se pretvara, i on je pun briga i napet, desilo se, pa sta?

Da, samo jednom, i nije to ni bila neka veza, par susreta samo, o tim drugim zenama si sigurno slusala traceve zlobnih zenturaca.

Ljubomorne su na nasu srecu, izmislile su i da ce da me ostavi!

Naravno da ga volim, pa zar bih se uopste i udala drugacije za njega? Pa sa jednim koferom je i dosao u moju kucu, moji su nam i radnju otvorili, slali pare iz Nemacke, celu familiju sam mu skucila, zar bih to radila bez ljubavi?

I sad da ga oteram, posle svega?

A, ne!!! Suvise se mi volimo…

Dvojka

Sredinom proslog veka se znalo – dodjes s Periferije do Mosta, ili Slavije, Botanicke baste ili Zeleznicke stanice i onda, posle samo par minuta cekanja, nailazi Dvojka.

Vozila je u krug, mangupi su cak izmislili i sintagmu „Ogranicen si ko Dvojka“ da opisu koliko je neko glup i bila je jedan od simbola grada – ako te mrzi da pesacis, uvek si mogao da uskocis u tramvaj i provozas se par stanica do odredista.

Bila je i prvi kontakt sa gradom – sa voza ili medjugradskog autobusa, ulazilo se u Dvojku da se ide do Bulevara da se kupe maturske cipele, a kasnije da se upise zeljeni fakultet ili da se obidje rodjak u bolnici.

Druge linije su menjale trasu, broj, cak i tip vozila (npr. trolejbus 13, legendarna „Dama“, postao je bus 31), neki prevozi kao sto je Cira su ukinuti, ali Dvojka je ostala onakva kakva je uvek bila.

Momci bi pratili devojke peske, normalno, da sto duze traje, a onda bi uskocili u Dvojku i pozurili na sopstveni prevoz.

Uvek tu, na par koraka i par minuta cekanja, bez guzve i zastoja, bila je nesto o cemu se i ne razmislja, niti se dovodi u pitanje.

Danas je „krug dvojke“ za Beogradjane simbol podsmeha i snobizma, za ostale pogrdna sintagma svega loseg sto dolazi iz prestonice, a mreza autobusa, trola i tramvaja prekrila je i trasu Dvojke.

Ipak, zao mi je sto tu sad voze razdrndani prastari tramvaji, koji se jako retko pojave a ipak su poluprazni, i sklopotavo me voze nekim davno zaboravljenim ulicama, prugom cije sam sve stanice znala i unazad ih odbrojavala do odredista.

U krug.

Velja

…mangup, ulicar, imao je neki poseban šarm svojstven onima koji su svesni da sve u zivotu mogu sami, i da zato mogu da biraju drustvo. Dolazio je i odlazio po nekom svom unutrasnjem redu, bez neke vidljive logike ili razloga. Borio se protiv svake neznosti, dozvoljavajuci povremeno poneki dodir ili pokret kao posebnu milost koju On dodeljuje.

Lep, graciozan, spretan i vest u svemu cega se poduhvati, ostao je svoj, nedodirljiv i nepredvidljiv, ali odan i privrzen – iako njegova gazdarica tvrdi da ima buve, uvek se vraca u svoje dvoriste, sam ili sa drugim mackama, svejedno…

TV

Kaze klinac: „Nesto net stuca, proveri kablovsku!“

OK, batalim D3 ili kako se vec zove i krenem da saltam po „obicnim“, domacim kanalima.

I zanemim!

Priznajem, kriva sam – godinama vec gledam usminkane filmske i naucne kanale, sa dizajniranim glumicama i voditeljima koje cak i ja prepoznam „na prvu loptu“.

Prvi domaci kanal – iskvarcovana blajhana plavusa, cetiri nijanse tamnijeg tena od kose, sa bledoruzicastom sminkom i sumornim, pardon, „ozbiljnim“ izrazom lica cita valjda vesti (ton sam iskljucila!!)

OK, prebacim na sledeci kanal – ista ta plavusa drzi grupnu terapiju, tj. ima goste u studiju, od kojih su joj barem dve dame sestre bliznakinje, a treca im je, sudeci po godinama, majka?

Jos jednom promenim kanal, naravno pogadjate – ista ta plavusa sedi na kaucu i prica sa nekim tipom, mase rukama da svojim recima da na tezini, ali ja sam vec suvise matora za to…

„Sine, ne radi ni kablovska!“

Lakse je…

Sudbina

Volela je da misli da su sudbinski povezani.

Svidjao joj se od prvog momenta – visok, zgodan, toplog osmeha i lepih ociju. Uvek nasmejan, sarmantan, znala mu je devojku jos iz skole, bila joj je simpaticna ali se nisu druzile.

Imala je momka koji je isuvise dugo bio ‘momak’ i svima je vec dosadilo da ih pitaju kad ce da se vencaju. Brak je dosao neosetno i prestao neprimetno, a Njega je ponovo videla bas kad je prebolela razvod. Ovaj put je on bio u srecnom braku sa njenom drugaricom, i ona joj vise nije bila simpaticna kao pre. Njemu su godine dodale na privlacnosti, par sedih na slepoocnicama mu je lepo stajalo, vazduh je bio pun varnica, ali ne…nista nije receno sto njegova zena ne bi trebalo da cuje.

Posle je cula da je u Australiji – retke vesti, u razmacima od par godina, javljale su da se razveo, bas nekako kad se ona ponovo udala, dolazio je kad je bila na medenom mesecu, ozenio se brzo, mnogo godina mladjom zenom, i dok je njen drugi brak propadao, on je dobio nekoliko dece…

Odustala je od Braka i Vecne ljubavi i zelela je samo jos prijateljstvo – nekoga sa kim bi mogla da poprica, proseta, slusa muziku ili podeli veceru.

Dosao je skoro neprepoznatljiv, popricali su ponovo posle mnogo godina, neka tamna senka bi mu presla preko lica kad ga je pitala za zenu i decu, ali ih nije pominjao – prosetali su taj dan, pricali o filmovima, muzici, nekom davnom vremenu koje je nestalo, a sutradan se vratio u Australiju.

Hranila je ulicne macke, propustala mlade lavove da je preteknu u karijeri, pravila kolace za komsijsku decu i upisala se na nekoliko kurseva.

Kad je sledeci put dosao, slomljen i ne bas trezan, zalio se na bolest, zenu i decu koji su otisli i ostavili ga u dugovima, bez posla i stana. Zaplitao je jezikom i dolivao jos jednu, pa jos, i jos…

Smestila ga je da spava, vencali su se za par dana i sva njena interesovanja je zamenila briga o njemu.

Da, bili su sudbinski vezani. Niko ne kaze da to mora da bude srecna sudbina!