Treća žena

Prva je bila žena njegovog života, oslonac, majka njegove dece kojoj je dosadila njegova švaleracija pa ga je ostavila.

Druga je bila njegova najveća ljubav, tiha luka, prelepa žena puna razumevanja kojoj je dosadilo da ga čeka, ili joj se nije dopalo da predje u redove Prvih.

Onda je naišla i pokupila ga Ona Treća.

Ona Treća nije nikakav sportista i lovac, ona skuplja ostavljenog, satrvenog i izbezumljenog muškarca, ubedjenog da je podbacio na svim poljima. Obično se regrutuje iz redova Prvih koje su već godinama same, ili Drugih kojima je to dosadilo.

Treća je neupadljiva, lepuškasta ali svetlosnim godinama daleko od Druge, pa čak i od Prve. Ipak, ima sposobnost da ga tesi, razume i brine o njemu onako kako niko sem majke nije, ali ga ne kritikuje kao mama. Ni nju samu niko ne prepoznaje – sve ono zbog čega se razvela od bivseg muza, sada sa osmehom toleriše i brani ga od svake kritike.

Ako on ima imalo pameti, ostace pri Trećoj. Ako nema, pretvoriće je u Prvu….

Advertisements

Siročići

Posle raskida ostaju sećanja, zajednički prijatelji i pokloni.

Ukratko – siročići!!

Prtljag koji bacamo ili nosimo u novu vezu, svejedno…

Izvor nelagodnosti i neprijatnosti, razlog za pravdanje ili svadju, nešto što čini da se osmehnemo ili lecnemo svaki put kad ga okrznemo pogledom.

Prva stvar po raskidu je tzv. vraćanje stvari – test da se vidi šta je kome zaista važno, tj šta NIJE vraćeno.
Zatim na početku sledeće veze, obično je krunski dokaz ljubavi – ritualno rešavanje Siročića.

Tu su, naravno, i kasnije ucene tipa – tebi da je stalo, ti bi se rešio, itd.

E, pa da se razumemo nešto – poklone biram po primaocu, prijatelji su obično oni koji nam oboma prijaju u tom trenutku života, a slike, suveniri i ostale sitnice su sećanja na MENE u tom trentuku, kako sam se JA tad osećala.

Zato, drage moje dame sto šizite na Siročiće – pravite se da nema posvete u tim knjigama, ionako se danas jako tesko nalaze ta izdanja, a meni ni tada ni sad ništa ne znače; drugari koji su izabrali da budu Njegovi a ne moji, ili (što je redje) su zajednicki, znači da su dugogodišnji prijatelji pa ih ne treba olako odbacivati; a slike i ostale gluposti vam pokazuju kakav je On bio pre mnogo godina i sta mu je tad znacilo.

Uskoro (ako već nije) će i Njemu biti užasno smešno šta mu je nekad značilo, a Siročići se ionako habaju, troše, gube…

Kao i sve ostalo.

Majstorije

Scena 1.

Ona : (Zabrinuto) Majstore, sta je sa ves-masinom, odjednom vise ne izbacuje vodu!!

Majstor: (Vazno i ozbiljno) Gospodjo, otisla je buksna na programatoru, pa je pregorela spulna na pumpi, sve to treba zameniti, a usput bi bilo bolje i creva da se promene, kao i filteri…

Ona: (Prestravljeno) Koliko ce to da kosta?

Majstor (mrmlja sebi u bradu, racuna na prste) : Oko 12 i po iljada, gospodjo!

Ona: (Sokirano) Hvala vam, ali nemam te pare, razmislicu!

Majstor: (Hladno) Onda 2 i po iljade dolazak i dijagnostifikovanje kvara!

….

Scena 2.

Domacin:(Rezignirano) Majstore, Ona Moja nesto zaebala, kuka da masina ne radi, ja sam gledo, ali ne vidim sta fali…

Majstor: (gundja sebi u bradu – Sta li si ti gledo kad ovo nisi vido? i slavodobitno vadi gumicu za kosu) Evo, ovo je zaglavilo pumpu!!!

Nego, daj jedno pivo i jedno 500 dinara, da ne bude da sam dzabe dolazio…

(Obojica piju pivo i raspravljaju o fudbalu)

….

Zavesa

Cvrčak

Sa svakom godinom sve vise je osoba koje su mi nepaznjom izmakle, koje bih volela da vidim i cujem, samo da pricamo nevezano i smejemo se uz kafu i ostavimo trag vedrine dovoljan i za neki sledeci susret.

Zvali smo je Cvrcak – mrsava, sitna, sa bujnom crnom kosom, redovno je od sestara dobijala grdnju da se „vrati“ u decje odeljenje, a ona bi se pravdala da ima dvadeset i kusur godina.

Rodjena neposredno pre rata u Krajini, izbegla je sa majkom i starijim bratom kod rodjaka u Vojvodinu i, po njenim recima, ne pamti vreme kad nije radila – sve troje su nadnicili da bi sazidali kucicu na zemlji koju im je rodjak povoljno prodao.

Studirala je knjizevnost, svakodnevno putovala na fakultet, a uvece radila u jednoj kafani – nama je delovalo neverovatno da neko sa manje od 50 kg (merili je za anesteziju) moze da nosi gajbe pica svaku noc, ali Cvrcak je sve mogla.

Jela je kao mecava – po ceo dan bi vukla neke grickalice i najteze joj je palo sto pre operacije nije smela da jede.

Pamtim njenu majku, isto mrsavu i malu, kako sedi pored nje, u pozi zgrcene tuge, napeto gledajuci njeno lice i milujuci joj ruku, onako kako sve majke vekovima brinu za svoju decu, stisnutih usana gutajuci suze.

Ubedjivala sam je da drzi casove, da otvori skolu novinarstva, da pokusa u svom selu nesto da organizuje i napravi…

Gledala me je kao da ne razume sta pricam – majka ne dobija uvek platu, ni brat, jedino ona zbog baksisa ima redovne prihode, ali duguju jos familiji, oni su ih primili kad su bili izbeglice, svaku paru koja pretekne rodjaci uzmu, treba im…

Navikla na ropski rad, bez ikakve pomisli da bi moglo biti drugacije, lepse i bolje, Cvrcak je prostodusno prihvatala svoju sudbinu i sekirala se koliko ce da izgubi zato sto je u bolnici.

Posle par meseci, javila mi se kad je dolazila na kontrolu – nasle smo se, popile kafu i smejale se dok je tamanila sendvice u kaficu (bas su mali!), pohvalila mi se kako je sacuvala posao u kafani i kako ce uskoro da diplomira i dogovorile smo se da se vidimo kad sledeci put dodje.

Sledeceg puta nije bilo – samo kratka poruka da je brat pokusao da se ubije i da ona odustaje od daljeg lecenja, mora da se brine o bratu, ne moze da se svrcka po Beogradu.

Mislila sam da je pustim mesec-dva da se sredi, pa da pokusam da je ubedim da se predomisli, a onda mi se pokvario mobilni i izgubila sam sve brojeve telefona, pa i njen.

Ako neko zna mog Cvrcka, pametnu devojku ogromne duse i vrednih ruku, neka joj kaze da je cekam da zajedno jedemo sendvice, pijemo kafe i pomeramo planine.

…a mozda i nesto pametno smislimo, ko zna…