Cvrčak

Sa svakom godinom sve vise je osoba koje su mi nepaznjom izmakle, koje bih volela da vidim i cujem, samo da pricamo nevezano i smejemo se uz kafu i ostavimo trag vedrine dovoljan i za neki sledeci susret.

Zvali smo je Cvrcak – mrsava, sitna, sa bujnom crnom kosom, redovno je od sestara dobijala grdnju da se „vrati“ u decje odeljenje, a ona bi se pravdala da ima dvadeset i kusur godina.

Rodjena neposredno pre rata u Krajini, izbegla je sa majkom i starijim bratom kod rodjaka u Vojvodinu i, po njenim recima, ne pamti vreme kad nije radila – sve troje su nadnicili da bi sazidali kucicu na zemlji koju im je rodjak povoljno prodao.

Studirala je knjizevnost, svakodnevno putovala na fakultet, a uvece radila u jednoj kafani – nama je delovalo neverovatno da neko sa manje od 50 kg (merili je za anesteziju) moze da nosi gajbe pica svaku noc, ali Cvrcak je sve mogla.

Jela je kao mecava – po ceo dan bi vukla neke grickalice i najteze joj je palo sto pre operacije nije smela da jede.

Pamtim njenu majku, isto mrsavu i malu, kako sedi pored nje, u pozi zgrcene tuge, napeto gledajuci njeno lice i milujuci joj ruku, onako kako sve majke vekovima brinu za svoju decu, stisnutih usana gutajuci suze.

Ubedjivala sam je da drzi casove, da otvori skolu novinarstva, da pokusa u svom selu nesto da organizuje i napravi…

Gledala me je kao da ne razume sta pricam – majka ne dobija uvek platu, ni brat, jedino ona zbog baksisa ima redovne prihode, ali duguju jos familiji, oni su ih primili kad su bili izbeglice, svaku paru koja pretekne rodjaci uzmu, treba im…

Navikla na ropski rad, bez ikakve pomisli da bi moglo biti drugacije, lepse i bolje, Cvrcak je prostodusno prihvatala svoju sudbinu i sekirala se koliko ce da izgubi zato sto je u bolnici.

Posle par meseci, javila mi se kad je dolazila na kontrolu – nasle smo se, popile kafu i smejale se dok je tamanila sendvice u kaficu (bas su mali!), pohvalila mi se kako je sacuvala posao u kafani i kako ce uskoro da diplomira i dogovorile smo se da se vidimo kad sledeci put dodje.

Sledeceg puta nije bilo – samo kratka poruka da je brat pokusao da se ubije i da ona odustaje od daljeg lecenja, mora da se brine o bratu, ne moze da se svrcka po Beogradu.

Mislila sam da je pustim mesec-dva da se sredi, pa da pokusam da je ubedim da se predomisli, a onda mi se pokvario mobilni i izgubila sam sve brojeve telefona, pa i njen.

Ako neko zna mog Cvrcka, pametnu devojku ogromne duse i vrednih ruku, neka joj kaze da je cekam da zajedno jedemo sendvice, pijemo kafe i pomeramo planine.

…a mozda i nesto pametno smislimo, ko zna…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s