Pedagogija – drugi deo

Posto vise ne mozemo da saljemo decu po pivo i cigarete, roditeljske radosti su nam ogranicene na interne – redovne i eksterne – povremene.

Interne mogu biti u uzem ili sirem krugu porodice/prijatelja/komsiluka i razlikuju se po publici koja je na strani mladog naslednika – tu dolazi do izrazaja multitasking umetnost roditelja, koji pokusava da kazni podmladak istovremeno objasnjavajuci i/ili braneci se od napada neprijateljski naklonjene publike.

To, otprilike, ovako izgleda:

Roditelj: „Opet si pobegao sa fizike! Zvala me razredna i rekla da ces biti izbacen iz skole!“

Deda:“Seti se sta si TI radio u njegovim godinama – dva puta si zakasnio na matematiku, a jednom si cak i pobegao sa hemije, pa si morao dva puta da odgovaras!“

Baba: „Ti da si neki otac, ti bi pokazao toj ludoj fizicarki, a ne da traumira dete, na sta lici ta skola?“

Tetka: „Da si uzeo da ucis s detetom, ne bi bezalo, ovako, sta mu preostaje?“

……

Eksterne roditeljske radosti se javljaju povremeno, u vidu roditeljskih sastanaka, izleta, nemilih susreta po klubovima/kladionicama/policijskim stanicama i zajednicka su im dva momenta – prvo, svi akteri se trude da ih sto pre zaborave, a drugo, pogadjate, opet je roditelj – kriv!

Na primer:

Profesor: „Vas sin je juce bio drzak prema profesoru, pa je dobio ukor i sad bi trebalo da idete obojica kod psihologa, jer je takvo ponasanje neprihvatljivo, a i sigurno ima dublje uzroke (tu znacajno prekorno gleda u roditelja koji se skruseno smanjuje), pa morate da ZAJEDNICKI poradite na problemu!“

Srecom, ni to ne traje vecno – deca rastu, dobijaju svoju decu i onda i vi imate priliku da budete liberalni i demokraticni.

(Slike preuzete sa internetna)

Pedagogija

U neka pradavna romanticna vremena, kad bi klinci u skoli razbili prozor ili se potukli, dogadjaji bi se nizali, otprilike, ovako:
zajapurenim roditeljima bi se saopstili podvizi naslednika, a onda bi sledili ukor, batine, zabrana dzeparca i/ili izlazaka (kumulativno, naravno). Posle izvesnog vremena kazne bi se ublazile, a klinci pravili novu nepodopstinu, jedino je razmak izmedju pozivanja roditelja bio sve veci, kako klinci rastu.

Danas je, zahvaljujuci novim pedagoskim metodama i napretku nauke, sve drugacije – kad klinac napravi neku stetu, prvo se ukljucuju pedagog i psiholog, zatim se roditeljima saopstavaju podvizi naslednika, uz zahtev za „strucnu evaluaciju“ tima profesionalaca, pa kad psiholozi&psihijatri saopste da je klinac OK, onda mu se izrice kazna kao „pojacan vaspitni rad“ pri cemu mora da uradi odredjeni „projekat“ i rezime na temu „Sta sam uradio pogresno“, kao i predavanje na temu „Kako cu da reagujem sledeci put“. Ako je u pitanju bio hepening sa dva ili vise ucesnika (npr. tuca), onda sledi i „medijacija“ roditelja i dece, i niz slicnih manifestacija.

…iskreno, meni one batine iz prve price ipak deluju humanije…

(slike preuzete sa interneta)

Miki

Voleo je da smatra sebe starosedeocem Novog Beograda – samo par godina mladji od tog naselja, secao se sablasnog prostranstva od mosta do Studentskog grada, i kako je godinama taj prostor ispunjavan soliterima, robnim kucama i sirokim bulevarima.

Otac je bio perspektivan kadar, dobar radnik sa politickim ambicijama i verovatno bi postao sitniji funkcioner i dobio i veci stan, ali se razboleo i ubrzo umro.

Majka se zaposlila kao cistacica, ceo zivot je provela ribajuci podove nadlestava i pred penziju napredovala do kafe-kuvarice.

Dovoljno da iskoluje njega i sestru – sestra je postala snajderka, ona je samo zensko, ali za sina je majka imala bolje planove.

Srednju ekonomsku je jedva zavrsio, druzeci se sa plejadom mangupa zbog kojih je Novi Beograd kasnije i izasao na los glas – ipak nikad nije imao problema sa zakonom, najvise zahvaljujuci sportu kojim se bavio i trenerima koji su ga gurali kroz skolu.

Majka je htela da on zavrsi i neku visu skolu, ipak se ona mucila i zrtvovala radi njega, ali njega to nije interesovalo – rock’n’roll generacija, danima je slusao ploce i pokusavao da se dopisuje sa strankinjama koje je upoznavao na moru.

Visok, zgodan sa manirima gradskog mangupa, bio je omiljen medju devojkama.

Ali, nijedna nije bila dovoljno dobra za njega – dok je sestru bukvalno utrapila prvom iole pristojnom momku koji se zainteresovao za nju, sve sinovljeve devojke mama je rasterivala, brutalno, vriskom, uvredama pa cak i pretnjama.

Poceo je da radi – majka je trazila da da otkaz, ako se ona mucila, on ne mora, i sestra ce pomoci…

Promenio je nekoliko poslova i taman su i on i majka bili zadovoljni novim poslom kad su dosle devedesete…nije otisao na front, ali je ostao bez posla i, u eri tzv otkupa stanova, hteo je da od vesernice otvori radnju ili neku firmu, da bude svoj gazda.

Naravno, majka se pobunila – iako su stanari prvo dali saglasnost, ubedila ih je da ce sin sigurno napraviti neki uzas od vesernice i da je bolje da sve ostane kao sto je bilo.

Poceo je da pije – prvo pomalo, poneko pivo kad je vrucina i kad je sedeo ispred zgrade na klupi sa penzionerima.

Onda vinjak u mesnoj zajednici, dva-tri, pa sve vise i sve redovnije.

Majka je bila zadovoljna – nisu ga razvukle kojekakve lose zene, nije radio lose poslove, mogla je svima da se zali kako sin, eto, nema srece, ostao je bez posla, itd.

Sestra je rodila dvoje dece, zavrsila cak i visu skolu i pomagala radeci privatno u nekoliko radnji.

Kad je majka umrla i on ponovo poceo da radi, vec je pio redovno i mnogo.

Stan, odjednom prevelik za njega, nije hteo da dira, a sestra se odrekla svog dela u korist brata.

Jos se raskrupnjao i, podnaduo od alkohola, delovao je opasno svima koji ga nisu znali – dovoljno je bilo da se namrsti i da mu se svi sklanjaju s puta, ne znajuci da on ne ume ni da se naljuti, ni da se posvadja.

Povremeno bi se pojavile poneke razocarane dame iz mladosti, ali i one bi brzo pobegle – pijan treznom nije zanimljiv.

Sestra vec ima i unuke, ali se jos nada da ce se brat ozeniti – naravno, ne bilo kojom, nijedna nije dovoljno dobra…

(slika preuzeta s interneta)

Percepcija

Ah, da!! ON je savrsen, zgodan, lep, pametan, hrabar, preduzimljiv, sposoban, sarmantan, zabavan, spretan i odan i ti si zla, sebicna kucka, koja je ljubomorna na moju srecu i zeli da preotme mog coveka!!!

Mda…ON je sebican, zloban, cinican, hladan, kurvar i skot, nezainteresovan i nesposoban, djubre i namcor, i ti si zla, sebicna kucka koja nije htela da mi skrene paznju na to i koja se sad pojavila da uziva u mojoj nesreci!!

Naravoucenije – NIJE stvar u percepciji, poenta je da razlicitim metodama dodjemo do istog zakljucka!!!

(slika preuzeta sa interneta)

Ulice Beograda

… i navikli smo se, jelda?

Prvo smo malo zamuckivali, trazili pomoc i pitali, a onda smo preuzeli nove nazive ulica, institucija i zgrada, neosetno i potpuno. Jedino nas gosti iz unutrasnjosti, bivsi beogradski studenti, jos podsete da su stanovali u Generala Zdanova, da im je tetka bila u Marsala Tolbuhina, a devojka u Lole Ribara ulici.

Danasnji klinci pojma nemaju sta je „prenociti u dvaesdevetom“, ili „uci u CK“ i gledaju me onako kako sam ja gledala svoju baku kad je pominjala Kolo srpskih sestara ili Srpsko pevacko drustvo.

S druge strane, manje ulice i skole mi jos uvek predstavljaju problem – recimo, moja prva ljubav je isao u „Djuro Djakovic“, na takmicenjima iz istorije smo redovno pobedjivali one iz „Prve proleterske“ i „Brace Ribar“, a klinci iz „Pero Popovic Aga“ su imali dobre matematicare…koje su to sad skole, pojma nemam.

Srecom, postoji internet, pa na brzaka mogu da otkrijem da je ulica pored koje sam odrasla sada Velbuska umesto Svete Popovica i koji deo 27. marta je sad Kraljice Marije.

O kafanama neki drugi put…

(Fotografija preuzeta s interneta)

Zub

Boli me zub.

Zubar malo ceprkao, kaze – Bolece jos par dana.

Boli me zub.

Pre desetak dana sam dala oglas da prodajem trpezarijski sto, jer hocu da uzmem manji, ovaj isuvise mesta zauzima.

Nasla sam kupca, dolazi u sredu, tada ce i novi sto da stigne, a pozvan je i majstor da rastavi/sastavi oba stola bez ostecenja, jer ne mogu da prodju kroz vrata i lift.

Boli me zub.

U ponedeljak, Zakonitog pozvao kum da nesto pomogne. Kupac se javio da ce, umesto u sredu, doci za pola sata jer ima prevoz. Majstora, naravno, ne mogu da nadjem, pa trazim srafcigere, kljuceve, klesta i ostali alat kojim bih, eventualno, mogla da rastavim sto.

Naravno, Zakoniti je veci deo alata odneo sa sobom, ali nalazim nesto.

Klinac hoce da ide kod drugara da se igraju. Vodim ga i stizem kuci istovremeno sa Kupcem.

Ispostavlja se da je to komsija Kupca, pa ne smem da ga pustim da razvali sto, nego se trudim da ga odsrafim sto pazljivije.

Boli me zub.

Vucem postolje stola dok momak nosi tablu, ostavljam sirom otvorena vrata stana i posle pokusavam da pocistim i organizujem stolice na mestu gde zjapi prostor od stola.

Zatim idem po klinca, usput kupujem nesto za veceru i slusam kuknjavu kako sam mogla jos malo kasnije da dodjem.

Dolazi Zakoniti – Uf, kako cudno sad bez stola, kad stize novi? Nisi mogla da sacekas sa prodajom par dana? Pa KAKO cemo sad bez stola?

Boli me zub.

 

(slika preuzeta sa interneta)