Gane i ja

Ganeta sam znao ceo zivot – oduvek je bio ozenjen, kao sto sam i ja oduvek bio samac.

Ziveo je sa zeninim roditeljima i bulumentom svastika i zetova, pa su mu zato sve prijateljice bile situirane.

Pomalo sam mu zavideo na njima, kao i on sto je meni zavideo na neafirmisanim manekenkama i vecinom praznoj gajbi.

Gane je zeleo da bude „ozbiljan“ slikar, pa je radio kao zavarivac i ubijao se da ide na slikarske kolonije i ucestvuje na grupnim izlozbama, na kojima bi prodao jednu ili nijednu sliku.

S druge strane, ja sam svoje mazarije prodavao na trgovima i vasarima, radio portrete po ulicama, i uglavnom lepo od toga ziveo.

Jasno da je bilo vecno rivalstvo izmedju nas dvojice – stalno smo gledali kako da zeznemo jedan drugog.

Jednom me je zvao kasno uvece, cula se muzika i graja, kaze – Matori, haos zurka, dodji!! I da mi adresu negde u Golfu.

Odem poslednjim busem, zima stegla, nema govora o zurki – neku babu sam probudio a neki tip pustio dobermane na mene, jedva zivu glavu izvukoh, dok sam nasao taksi zaradio i upalu pluca, ne pitaj.

Posle Gane pocne da se lozi na neku pevacicu sto je sa mnom isla u skolu. Kazem – Matori, sve sam sredio, idi kod nje na gajbu i kazi da si kupac za cilim, to je sifra i nista se ne sekiraj!

Naravno, nisam mu rekao da joj je muz neki mafijas, ljubomoran ko kuce, a i Gane se javio tek kad je prezdravio…

Na kraju mi se Gane ipak osvetio – upoznao me je sa mojom sadasnjom zenom, ali to je neka druga prica…

(Slika preuzeta sa interneta)

Restitucija

Gledala je u prazan papir. Da, znala je šta i kako da napiše, nije samo bila sigurna da li bi trebalo to da uradi.

Razmišljala je šta bi Tata uradio. Da li bi oprostio, kao što je sve u životu praštao, ili bi pokušao da oživi davno prežaljeno i zaboravljeno?

Gde je ta granica i da li bi je prešao?

Uzdahnula je i pogledala gomilu papira pored – Tatinu krštenicu na slabo razumljivom madjarskom, umrlice koje njega i brata čine naslednicima velikog imanja, deo prodat za njegovo školovanje i Tatine diplome.

Doselio se posle Velikog rata, skućio i radio. Brinuo o majci i mladjem bratu, razmaženom neradniku i sagradio i njemu kuću, zaposlio ga i oženio.

Tata se kasno oženio – uvek je govorio „prvo štalica pa onda kravica“, želeći da stekne dovoljno da obezbedi buduću porodicu.

I upoznao je Mamu – bogatašku lepoticu, školovanu i emancipovanu, koju je bilo teško osvojiti. Nikad ih nije čula da izjavljuju ljubav jedno drugom, ali su bili privrženi i odani.

Pa je došao Rat, zarobljeništvo i povratak.

Da je bio lekar, uzeli bi mu sve, ali bi ga pustili da radi i dalje.

Da je bio bogati trgovac, zaplašili bi ga malo.

Ovako, kao buržoaski sudija, nije imao šanse – uspeo je da se razvede i prepiše polovinu svega na ženu i decu, znajući da će mu oduzeti njegov deo.

I gajio je decu, dok je žena radila u drugom gradu i dolazila vikendom da ih obidje.

Prodavao je stvari iz kuće, bez žaljenja i brige – nove mlade sudije bi krišom noću dolazile da im raspetlja neki komplikovani predmet, a advokati su ga konsultovali kod procesnih začkoljica.

Naučio je u zarobljeništvu da popravlja cipele – i to je ponekad radio, da zaradi poneku paru.

Nikad se nije žalio niti pominjao oduzeto.

Gledala je Rešenje o nacionalizaciji, otkucano polupismenim nemuštim jezikom na pisacoj mašini iskrivljenih slova.

Počela je da piše zahtev za restituciju…

(slika preuzeta sa internetna)

Srećan brak

Nije verovala u srecne brakove.

Samo u dobre muzeve.

Bila je najmladje dete u porodici, jedinica posle tri brata u bogatoj familiji.

Lepa i vredna, mastala je o studijama nedostiznim devojkama, kad su roditelji umrli jedno za drugim.

Braci je bila prevelik teret – iako je imala jedva sedamnaest godina, udali su je.

Muz joj je bio bogati udovac sa sedmoro dece, najstariji pastorak je bio stariji od nje.

Grad je brujao i svi su zalili siroto dete udato za starca, ali kad su videli da nema skandala, navikli su se na novi par.

Brzo se snasla u kuci – znala je i da radi, i da naredi sluskinjama i kuca je napredovala.

Mirna i vesela, lako se slozila sa muzem i u narednim godinama rodila mu je jos sedmoro dece.

Decaci su dobijali dobro obrazovanje i skromniji kapital, devojcice bogat miraz, a
ona se licno starala da svaki decko bude lepo opremljen za studije i veliki svet, i
svaki mladozenja temeljno proveren.

Jos je bila relativno mlada kad je ostala udovica a pastorci i deca joj prepustili kucu i imanje.

I dalje je brinula o svih cetrnaestoro dece, pomagala i uskakala kad zatreba.

Razmisljala je – kazu da ne postoje srecni brakovi.

E pa njen je bio srecan!

Bekstvo

Svakako da cu naci boljeg! To barem nije tesko!

Ali, on nije otisao! Ne, ne!

Jer, zna se – muskarci ne odlaze! To zna svako, cak i najobicnija statistika kaze da muskarci odlaze samo u dva slucaja – kad ih izbacis, ili ako ih neka profuknjaca odvuce.

A ja mu nikad nisam rekla da ode! Nikada!

Svasta sam mu govorila, priznajem, ali da ode – nisam!

I sigurna sam da nema nikakvu svalerku – stalno sam ga pretresala, proveravala mu mobilni i prisluskivala razgovore, tacno znam koliko mu je minuta potrebno da se vrati sa posla, a koliko za pijacu.

Ako negde i ode sa drustvom, tu je redovno i moj brat ili neki rodjak, i zato znam – nema nijednu!

Cak sam mu i ves namerno drzala neuredan i lose iskrpljen, kazu da se odmah vidi kad ima neku jer trazi nove gace i carape.

I, znam da muskarac ne sme da bude besposlen, svakakve mu misli padaju na pamet.

Zato sam mu nasla jos jedan posao, a i u kuci uvek ima sta da se radi, da mu ne padnu gluposti na pamet.

Na kraju krajeva, niti cisti niti kuva MENI, nego NAMA svima!

I zna on da sam ja lepa i privlacna zena, uvek mogu da nadjem nekog!

Ali sad se vec brinem – sigurno mu se nesto desilo, pa niko ne bi od kuce pobegao…

(slika preuzeta sa interneta)

O bombardovanju, svaleraciji i jos ponecem

„Nemoj da ne dodjes, ja sama ne mogu da se brinem o detetu!!“
„Ne boj se, sutra imam kontrolu kod lekara, cim to zavrsim dolazim!“

Moja majka nije bas neki „Heroj“ koji bi se pretrgao ili zrtvovao za porodicu, ali od nje to nikad niko nije ni ocekivao. Pristala je da odvede dete kod rodbine dan pred bombardovanje, i da ga pricuva dva dana, i to je od nje bilo dovoljno. A ja kad dodjem…

Ne, nije to bio LOS brak, iako smo se mi kasnije trudili da ga takvim napravimo, nije tu bilo jasnih rezova i propusta, kad bi jedna strana mogla da kaze – Od tog trenutka sam prestao da se borim!, ma kakvi…

Bio je obican, prosecan brak, sa losim i dobrim danima…

I, sigurna sam, trajao bi duze, ako ne „ceo zivot“, sigurno jos par godina, da nije bilo marta 1999.

Kako je Dik Holbruk napustio Kosovo, spakovala sam klinca i pozvala moju majku da ga vodi u Vojvodinu, kod rodbine, racunajuci da su tamo vecinom Madjari pa da zato nece bombardovati taj kraj.

Tog prvog dana, secam se da sam celo popodne peglala ves, pakujuci stvari koje bi bile potrebne klincu, i stvari koje ce biti potrebne muzu kad odem. Naravno, kao i svi, racunala sam da do bombardovanja ipak NECE doci a, ako i dodje, da ce gadjati vojne ciljeve a cela ujdurma trajati najvise par dana.

Predvece sam zadremala na kaucu – nesto sto se jako, jako retko desava. Probudio me je muz u panici – Pocelo je, bombarduju nas!! Osasavljena sam skocila sa kauca, a on me je vukao prema izlazu (zasto? Nemam pojma) vicuci „Pozuri!!Pozuri!!“. Tako pospana skrsila sam se niz stepenice i povredila koleno, ali on je bio neumoljiv – smirio se tek kad me je odvukao u podrum, za koji do tada nisam ni znala da ga imamo.

Tamo se vec nalazio skoro ceo komsiluk, razmenjujuci informacije sa radija i TV-a.

Posle par sati smrzavanja sa njima, resila sam da se hrabro vratim kuci i spavam u sopstvenom krevetu.

Sutradan sam sepajuci otisla na tu kontrolu pa u Vojvodinu – Muz je u medjuvremenu nasao bolju&lepsu od mene i doveo je u moju kucu, moj meniskus je otisao te prve noci bombardovanja, ostala sam na tzv. prinudnom pola godine, a dete je u Backoj naucilo da vozi bajs bez tockica, sadi arpadzik, juri pilice i cisti grasak… 🙂

(slika preuzeta sa interneta)

Lift

Sad je definitivno – lift me mrzi!!

Pre dve godine, krenem po cigarete uvece, bez tasne i telefona, opusteno, i lift se zaglavi.

Posle beskonacnog lupanja i vikanja nadje se neka dobra dusa koja pozove majstore i izvuku me iz lifta.

OK, kapiram da je lift protivnik duvana, i da mi na to skrece paznju.

Letos kad smo renovirali kupatilo, podrazumeva se da je prva stvar koja se pokvarila bio bas – lift.

Naravno, onda se sut iznosio stepenicama, a plocice, lepkovi i sve ostalo unosilo peske, polako.

Opet, to je dokaz da lift ima integritet cim odbija da se ponasa kao teretni.

Jesenas su ga konacno popravili, pa kad sam se vozila sa klincem, a on se nesto durio, ponovo se zaglavio.

Postujem, lift skrece paznju na neprimereno ponasanje dece i omladine.

Posto ova prica ima sve elemente neuzvracene ljubavi, naravno da su tu netrpeljivost lifta prema meni i drugi primetili.

Komsija 80+ kad me vidi ispred lifta hrabro preskace po dva stepenika pricajuci o kondiciji, baba sa cegerima kaze „Neka, duso, sta je sesti sprat?“, komsinica sklanja dete i kuce „Sacekacemo, ne zurimo“, a mlada majka sa treceg vuce bebu sa kolicima i motivacijom „Bas sam se ugojila, da malo vezbam“.

Trazi se dobar ljubavni savet – kako da osvojim lift?

(slika preuzeta sa interneta)

Demanti

„…dodjem kuci i ukljucim radio da cujem vesti dok rucam. Na lokalnoj stanici folk maraton i, dok cekam vesti, javlja se devojka s kojom sam izasao tri puta i raskinuo pre deset dana, i kaze – ovom pesmom zelim da pozdravim svog VERENIKA i kaze moje ime, prezime, cak i adresu!

A meni frka, bas se muvam sa jednom slatkom malom, znam da ona ne slusa tu stanicu, al opet, moze neko da joj isprica…

I tu napravim glupost – zovem taj radio i kazem – DEMANTUJEM da je ta devojka moja verenica!!

Tad je poceo cirkus – javljaju se zenske, kazu – „djubre musko, kako moze takav skot da bude, da je iskoristi i odbaci“ i momci „to, care, cepaj samo!“, itd.

Voditelji uzivaju i dolivaju ulje na vatru, vise niko i ne misli na muziku, cak su i vesti zaboravili da puste, ja poludim od blama i ugasim radio.

I tako…vise nisam slusao tu stanicu, „verenica“ me je pazljivo izbegavala, a ja sam se jedno vreme druzio samo sa ljudima s drugog kraja grada.“

(Slika preuzeta sa interneta)