Muzika

„Tamo gde prestaju reci, pocinje muzika!“

Celo detinjstvo i mladost je provela u selidbama, ali papiric sa tim recima je uvek bio zakacen u blizini njenog kreveta i to bi bilo prvo sto bi ugledala kad se probudi.

Otkad zna za sebe, zelela je da se bavi muzikom – satima je vezbala i bila sigurna da su njeni ljubav i volja dovoljni da muzika postane njen zivot.

Ali, od nje se ocekivalo nesto drugo – mama, tata i stariji brat su bili lekari, kao i deda i jos gomila rodbine, pa se podrazumevalo da i ona nastavi tim putem. Umesto srednje muzicke, upisali su je u usmerenjacku Skolu lepote, da bi mogla posle direktno na medicinu.

I ona je krisom i dalje svirala, ali znala je da bez pravog usmeravanja samo stagnira, pa cak i gubi tehniku. Zato se uclanila u orkestar folklora, pa je tu makar bila blizu skolovanim muzicarima i ucila od njih ponesto, u prolazu.

Pa kad je doslo vreme upisa na fakultet, tata je ponovio po stoti put da „nece da mu cerka svira po tramvajima“, i dok su svi brojali poene, sekirali se i nocima bdeli uceci, ona se prosetala kroz prijemni nadajuci se da ce ipak pasti, a znajuci da ga je spremila suvise dobro.

Negde na trecoj godini je pukla – vise nije mogla, ne zato sto joj je bilo tesko, ili zato sto nije volela medicinu, nego zato sto je shvatila da ne zeli zivot bez muzike.

Bilo je isuvise kasno za nastavak skolovanja i bilo kakvu ozbiljnu muzicku karijeru, ali ipak…

Zaposlila se kao frizerka, svaki dinar je davala za casove i note, udala se za muzicara i rodila decu.

I onda je ona gnjavila svoje klince da sviraju, ali posto ih to nije interesovalo, ostala je usamljena u svojoj ljubavi.

Kad se razbolela, gledala je satima u papiric i pitala se da li ce mozda neko buduce unuce ili praunuce razumeti ocajnicku strast koja ju je godinama proganjala i koju nije ni umela da objasni.

Jer, tamo gde prestaju reci…

(Slika preuzeta sa interneta)

Advertisements

4 comments

  1. Negoslava · март 9, 2016

    I danas ponekad lepo zapeva…

    Liked by 1 person

  2. nena3110 · март 12, 2016

    Žao mi je zbog takvih sudbina, zbog predrasuda koje muče roditelje.
    Ipak, uvek pomislim: ko zna zašto je to dobro.

    Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s