O bombardovanju, svaleraciji i jos ponecem

„Nemoj da ne dodjes, ja sama ne mogu da se brinem o detetu!!“
„Ne boj se, sutra imam kontrolu kod lekara, cim to zavrsim dolazim!“

Moja majka nije bas neki „Heroj“ koji bi se pretrgao ili zrtvovao za porodicu, ali od nje to nikad niko nije ni ocekivao. Pristala je da odvede dete kod rodbine dan pred bombardovanje, i da ga pricuva dva dana, i to je od nje bilo dovoljno. A ja kad dodjem…

Ne, nije to bio LOS brak, iako smo se mi kasnije trudili da ga takvim napravimo, nije tu bilo jasnih rezova i propusta, kad bi jedna strana mogla da kaze – Od tog trenutka sam prestao da se borim!, ma kakvi…

Bio je obican, prosecan brak, sa losim i dobrim danima…

I, sigurna sam, trajao bi duze, ako ne „ceo zivot“, sigurno jos par godina, da nije bilo marta 1999.

Kako je Dik Holbruk napustio Kosovo, spakovala sam klinca i pozvala moju majku da ga vodi u Vojvodinu, kod rodbine, racunajuci da su tamo vecinom Madjari pa da zato nece bombardovati taj kraj.

Tog prvog dana, secam se da sam celo popodne peglala ves, pakujuci stvari koje bi bile potrebne klincu, i stvari koje ce biti potrebne muzu kad odem. Naravno, kao i svi, racunala sam da do bombardovanja ipak NECE doci a, ako i dodje, da ce gadjati vojne ciljeve a cela ujdurma trajati najvise par dana.

Predvece sam zadremala na kaucu – nesto sto se jako, jako retko desava. Probudio me je muz u panici – Pocelo je, bombarduju nas!! Osasavljena sam skocila sa kauca, a on me je vukao prema izlazu (zasto? Nemam pojma) vicuci „Pozuri!!Pozuri!!“. Tako pospana skrsila sam se niz stepenice i povredila koleno, ali on je bio neumoljiv – smirio se tek kad me je odvukao u podrum, za koji do tada nisam ni znala da ga imamo.

Tamo se vec nalazio skoro ceo komsiluk, razmenjujuci informacije sa radija i TV-a.

Posle par sati smrzavanja sa njima, resila sam da se hrabro vratim kuci i spavam u sopstvenom krevetu.

Sutradan sam sepajuci otisla na tu kontrolu pa u Vojvodinu – Muz je u medjuvremenu nasao bolju&lepsu od mene i doveo je u moju kucu, moj meniskus je otisao te prve noci bombardovanja, ostala sam na tzv. prinudnom pola godine, a dete je u Backoj naucilo da vozi bajs bez tockica, sadi arpadzik, juri pilice i cisti grasak… 🙂

(slika preuzeta sa interneta)

Advertisements

6 comments

  1. Negoslava · март 24, 2016

    Muko moja, nasmeja me na kraju. I pored svega.

    Liked by 2 people

  2. aleksandranm · март 24, 2016

    mi smo u Sremu sedeli pred kućom i gledali avione kako nisko preleću, za Beograd. Bilo je lepo proleće. 🙂 Tuga

    Liked by 1 person

  3. nena3110 · март 25, 2016

    Ne kaže se uzalud da svako zlo ima svoje dobro, ili obrnuto.

    Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s