Kuća

„Svi mi kazu „Ti si lud!“

A ja sam samo zeleo da imam kucu…

Sta cu, navikao sam.

Seoska sirotinja, kad sam se iz Armije vratio kuci, shvatio sam da tu vise nema mesta za mene – starija braca dobila jos po jedno dete, a mladja braca jos nejacka, previse nas za to malo parce zemlje.

Srecom, naucio sam da vozim kamion u vojsci, pa sam otisao kod familije u grad.

I ne kazem – lep posao mi nasli, dobra plata, ali sve skuceno, sve brzo, nije mi se dopadalo, da sam imao gde da se vratim, ne bi me grad nikad vise video.

Ovako, nasao sam i Savku, bas lepa zena, bila servirka u nasoj firmi, iznajmili smo kucicu na periferiji, lepu, s bastom.

Zalila se Savka da je daleko za posao, ali ja sam je vozio, pa i troje dece kad je stiglo, nasli smo i vecu kucicu.

I tako…taman pred ove ratove, dobijemo velik, nov trosoban stan. Lep i kraj, moderan, pevacice i glumci u komsiluku, ima i terasu.

Ali nije to kuca.

I pocne kriza, ostanem bez posla ali brzo nadjem nov, zena ide s jednog bednog posla na drugi, deca rastu…

Pa resim da ispunim svoj san.

Prodamo stan, kupimo plac na periferiji, pocnemo da zidamo, svega fali, sankcije, ali nekako ide.

Ratujemo za vodu, za struju, dozvole, inspekcije, ruse nas ko Skadar na Bojani, placamo i cutimo, jurimo veze, ne pitaj…

Bude gotovo – nije nesto, nije ni veliko, al je nase i ima basticu, nas crep i oluk, nasa ograda i dunja, posadim i jorgovan, Savka voli.

Deca vec velika, kazu – Ti si lud, ti zivi ovde, nema niceg, ni puta ni prodavnice!

Cerka se uda i ode sa muzem u Kanadu, sinovi krenu za njom, ostanemo zena i ja sami.

I, radim samo ja, Savka poboljeva, ali cuti, vidi da sam srecan tu, pa da ne kvari.

Nije ni meni svejedno, kupim joj mobilni da moze makar da me zovne ako joj je lose, nema tamo ni zive duse, samo vikendasi dolaze kad je lepo vreme.

Svaki cas nam iskljucuju vodu ili struju, ali dobro je da makar to imamo, tesim se, napravice tu i put, i svetlo i sve, samo da sacekamo…

Pa eto!

Niknuo skoro ceo grad ovde, ima i obucar i majstori raznih fela, i prodavnice, pominju da ce i crkvu da grade, a put i svetlo su napravili jos prosle godine.

Zao mi sto Savka nije to dozivela…“

(slika preuzeta sa interneta)

Čips

„…a sada dodjem kuci, pojedem čips i bacim kesicu na patos!

Razumem ja sto zene vole da imaju muskarca, da zive sa nekim, da dele…

Meni to sada ne treba – mozda cu zeleti to jednom, sada ne.

Imala sam i muza i decu i kucu i sve…

Trcala s posla u vrtic, ratovala s majstorima dok su zidali, a kad su dovrsili stalno cistila i spremala.

Velika familija, uvek je neko na spavanju i rucku, stalno zanovetanje za cistu kosulju ili neoprane tanjire, uvek neko od njegovih ima primedbe kako kuvam, kako gajim decu, kako cistim…

I njegova mama koja tvrdi da musko sme i da pije i da bije, da je moje da cutim i kucu gledam, i da nista ne valjam jer je videla negde prasinu ili paucinu.

Pa zimnica je uvek losa i uvek je malo, treba i njegove sestre da odnesu, i kako to da sam ostala bez posla, ne moze on i mene da izdrzava..

I cim su deca porasla i otisla, otisla sam i ja. Podstanarska sobica, meni je dosta.

Da, imam nekog. Da ozenjen je, meni to odgovara – dodje, popijemo kafu, druga brine o njemu.

Nekad ponesto i popravi, uglavnom placam majstore, necu da se mnogo obavezem.

Nedavno je poceo da prica o razvodu – jedva sam ga ubedila da to nikako ne radi!

Ko zna, mozda se stvarno i razvede – onda cu morati da prekinem sa njim, ne mogu ja opet da nekog trpim i sluzim i sve to jos jednom da preturam preko glave.

Nego, kupim kesicu čipsa i posle je bacim na patos! Niko mi ne zanoveta…“

(slika preuzeta sa interneta)

Do poslednjeg daha (jos o skoli)

Blizi se kraj skolske godine.

Svakodnevno Deda dolazi da radi sa Mladjim Gospodinom matematiku i fiziku.

Sa Bakom se jezici rade dva puta nedeljno („Malo je to, kako ona misli da ja popravim ocene ako tako retko dolazi?“), a Tata nocu pazljivo popunjava neme karte i podvlaci bitne delove biologije i istorije.

Cak je i Stariji Brat, koji je principijelni protivnik porodicne manufakturne radionice domacih zadataka, ipak resio da preprica Mladjem Bati sve tri lektire koje je u zivotu procitao.

A Mama?

Sta – Mama?

Mama, osim sto nalazi slicice i tekstove na netu za razne Projekte, ODBIJA svaku saradnju po pitanju skolskih obaveza.

Naravno, svi se slazu da je Najgora majka, Lenja i Bezobrazna, Nezainteresovana i Sebicna, koja upropascava decju buducnost….

Onda se setim kako sam se samo DVA puta u zivotu usudila da molim MOJU mamu za pomoc – jednom u petom razredu iz engleskog, i u trecem srednje iz nemackog.

Nije bilo nista komplikovano, preskocila sam po jednu lekciju i pitala mamu, ali…

Mama me je odmah odvela u Skolu stranih jezika, s motivacijom „Ne pada mi na pamet da se zamlacujem, ima kome je to posao da objasnjava!“

I tako do mature…

Slicno je i Zakoniti prosao sa svojim ocem, koji je smatrao da „Samo lenstinama trebaju dodatni casovi iz matematike!“

I, sta je – tu je!

Baba, Deda, Tata i Bata slozno saradjuju na popravljanju ocena, a Mladi Gospodin i Lenja Mama se rvu oko toga ko ce da se igra na racunaru…

(slika preuzeta sa interneta)

Roditeljski sastanak

I bi roditeljski.

Zlato Mamino je, inace, dobro, vredno i savesno dete koje, osim sto pomaze u kuci, sasvim ozbiljno shvata skolu i ostale radne zadatke jer….

Cekaj bre!!

Zlato Mamino je mali, bezobrazni, razmazeni neradnik, koji samo gleda da iskrivinasi i sedne za racunar ili ispred TV-a, koji tek iz treceg pokusaja namesti svoj krevet, a jedino deda moze da ga prisrafi da uce matematiku.

Onda se tesim da je i Sunce Mamino u poslednjoj nedelji pred maturu imao pet keceva, pa ipak oduvao prijemni za faks i dobijao dobre ocene na studijama, pa mi je malo lakse – valjda ce i ovaj biti takav.

Naravno, sa svih strana nas zasipaju pricama da se deca ne biju, ne kaznjavaju, ne ukida im se racunar/dzeparac/izlasci, jer je to kontraproduktivno & nehumano, nego da treba PRICATI sa malim lenstinama i bezobraznicima.

Pa pricam, zvocam, ubedjujem, raspravljam…kao i Sunce Mamino, i Zlato Mamino obicno to zavrsi sa „Smaras, kevo!“, tj na suptilan nacin mi stavi do znanja da je svaka dalja diskusija bespredmetna, jer je vec doneo validnu odluku po datom pitanju.

Uglavnom, nocna mora vecine roditelja – ekskurzije, placanja raznih vrsta, itd za mene su omiljeni roditeljski sastanci – znaci, nije se tukao, nije pobegao, nije dobio mnogo keceva….super!!

Sta kosta, da platim!

Jos jedan kredit ne menja mnogo moje lose finansije, samo da se dete ne traumira…

(Slika preuzeta sa interneta)

Kuce & mace

„I tako…

Skupljam kuce i mace, imam ih vec punu kucu.

I svim prijateljima sam izdelila po nekog ulicnog kucova, ne bune se…

Aktivna sam i u nekim udruzenjima, udomljavamo zivotinje, prikupljamo hranu za njim, demonstriramo…

Svi se zale kako je pre bilo lakse ziveti…

A nije.

Znalo se u koju skolu moras da ides, nezamislivo je bilo da ti sam biras. Nego, sta roditelji odluce.

I onda si morao takav posao da nadjes, da radis i slusas sefa, primas platu i cekas godisnji odmor.

Pa i da se udas, prema svom polozaju da biras muza, koji ima slicnu skolu i malo bolji posao od tebe.

Dvoje dece, cekas stan, povisicu, ratu kredita…

Upises francuski, svi odmah skoce – Sta ce ti to? I jedu ti dusu dok se ne ispises.
Kreni na rekreaciju i engleski, to je u redu, to moze…

Nabavis knjigu o origamima, cujes kroz zube „Ko zna koliko ce sad i ta glupost da kosta!“

I nista, batalis sve, ostanes bez posla, pocnes da radis sve i svasta, pravis zimnicu i mesis hleb, prezivljavas…

Pa uspes opet nesto da ustedis, hoces da pravis nesto sama – ikebane, kolace, nakit, nebitno…

I opet svi skoce – glupost, bolje te pare ulozi u biznis sa kafom/garderobom/autodelovima…

Muz te vec cudno gleda, siguran je da imas neki nepojmljivi izvor para, vec odrasla deca smatraju da im otimas svaki dinar koji im ne das odmah…

I onda puknes, razbucas sve, pokupis se i odes u podstanare.

I tako…

Ucim jogu i japanski, idem na casove slikanja na svili, skupljam kuce i mace…

Za razliku od ljudi, zahvalni su kad im nesto ucinis.“

(slika preuzeta sa interneta)