Svadja

…sugava kravo!!

Izleteo sam i tresnuo vratima!

I uvek isto – tako me je iznervirala da bih je smozdio!

Da, prvo smo se posvadjali, pa sam vikao i tek onda izasao.

I baba iz komsiluka sto viri iza otskrinutih vrata je odmah pobegla i zakljucala se.

Ako, i treba, sve su one iste!

Pocinje kisa!

Mater joj curecu, sad cu jos i da pokisnem, glupo je sto sam istrcao samo u kosulji.

Pa ne mogu da verujem sta mi ta zena radi!

Ume da bude i slatka, slazem se, jos uvek je jako lepa, ali je sve ludja i bezobraznija s godinama!

I jednom cu stvarno nesto da polomim, ne mogu svaki put ovako.

A zasluzila je dobre batine, zna to i ona ali se pravi!

I gde sad po ovom pljusku da nadjem ruze da se pomirimo, mamu joj njenu, sta mi radi?

(Slika preuzeta sa interneta)

Advertisements

Iskustvo

„Covek je zbir svojih iskustava“

Kakva glupost, mislila je, ko je ikada nesto naucio iz iskustva ?

Tacnije, ko je znanje steceno iskustvom primenio da sledeci put izbegne takvu situaciju?

Niko i nikad.

Ako se mislilo na oziljke koje ta iskustva donose, opet pogresno – vremenom, covek postaje osetljiviji, lomovi i udari ga ne ojacaju.

Sve ovo joj se vrzmalo po glavi dok je razmisljala kako da se razvede.

Da, ni njoj ni njemu ovo nije bio prvi brak i da, trebalo bi da joj je lakse nego prvi put.

Nije bio ni drugi, ni treci…

Kao i svaki put, mislila je da ce umreti ako ostane bez njega, ako se razvede i ode.

A nece, znala je.

Kad je otkrila preljubu prvog muza, bila je besna – na sebe, najvise!

Mesecima je trazila u sebi gresku, sta je pogresno uradila da njen dragi nadje drugu.

I nasla je milion svojih gresaka, koje je preuvelicavala i osudjivala sebe, do ludila.

Pa posle par godina ju je jedva drugi muz ubedio da ona nije najgora, i da samo nije srela Pravog.

Onda je i drugi muz, posle nekog vremena, nasao ljubavnicu.

Zaklela se da se nece vise udavati…

Svaki sledeci je obecavao i pricao isto, a ona je verovala da je svaki novi – drugaciji.

Udahnula je duboko, ponovo svecano obecavajuci sebi „Nikad vise“!

Znala je da ce to da je drzi do sledece prilike.

Covek je zbir svojih iskustava, mislila je, to znaci da vremenom spozna koje greske ce ponavljati…

(Slika preuzeta sa interneta)

Druga

Nece se razvesti.

Otkad zna za sebe, tetke i strine su joj to ponavljale, ubedjujuci je da se, kao kuge, cuva ozenjenih muskaraca.

Nece se razvesti.

Ponavljala je tu recenicu svojim zaljubljenim drugaricama, ubedjujuci ih da samo gube vreme i samopostovanje kad pristaju na status ljubavnice.

Ponavljala je to i sebi, dok joj je saputao u kosu da sad nije trenutak, ali da ce sigurno ostaviti zenu, njihovo ljubavnicko gnezdo pretvoriti u mesto za zivot i osmisliti njihovu buducnost.

A pocelo je kao obicna avantura – lecila se od prethodne veze i bas joj je odgovaralo sto je on ozenjen – racunala je da je nece previse gnjaviti i biti preterano zahtevan.

I tako je i trajalo jedno vreme – on je smatrao za svoju duznost da joj govori sve one slatke lazi koje ozenjeni muskarci govore devojkama, a njoj je to sve bilo smesno.

Barem u pocetku.

Vremenom je pocela da razmislja da, mozda, on to misli ozbiljno.

I dalje nije bila nesto zaljubljena u njega, ali ju je vec golicala njegova naucena slatkorecivost.

Smetalo joj je sto praznike slavi sa razvedenim drugaricama i njihovom decom, sto ide na odmor sa mamom i tetkom, sto ratuje sa majstorima i objasnjava familiji zasto je, jos uvek, sama.

I onda je bilo lakse da mu poveruje – samo jos da dete polozi prijemni, pa da zenu unaprede, pa kredit, pa letovanje, vikendica i ostavinska…

Bezbroj puta ga je uzalud cekala u njihovom ljubavnom gnezdu, a on bi se tek za dan-dva javio polusapatom da je „bio sprecen“.

Prepoznajuci tragove neke nove zene na krevetu i u kupatilu, konacno je bila sigurna.

Nece se razvesti.

Pazljivo je zatvorila vrata za sobom…

„Drugarica“

Da li ju je voleo? Verovatno.

Da li mu je nedostajala? Ni najmanje!

U vremenu Drugova, pokusavao je na sve nacine da se oslobodi odvratnog naziva Burzuj. Bio je osnovac kad su im oduzeli stambenu zgradu, a u njihov stan uselili jos dve porodice.

Rpditelji su tad cutali, kao i kad je resio da ode na zanat da bude „radnik“, ali ni to mu nije pomoglo.

Postao je i Clan, ali tek uz Drugaricu je prestao da bude neprijateljski element.

Ona je bila nesto sasvim drugacije od svega sto je do tada video – tezak hod, odsustvo kozmetike, sumnjive cistoce i bez traga ukrasa ili zelje za dopadanjem, svpjim jakim glasom i kratkim recenicama je sokirala mirnu sredinu.

Brzo su se vencali i dok se okrenuo, vec je tu bilo troje dece, vecno prljava i neuredna kuca i grlata zena koja provodi dane kafenisuci sa istim takvim zenama.

Stanari su se iselili, a on je sa svojom radnickom platom sad izdrzavao njih petoro i radio sve kucne poslove – osim bavljanja politikom u mesnoj zajednici, njegova Drugarica nije marila ni za sta drugo, sto je on sa radoscu prihvatao.

Pazljivo je pakovao slike i porcelanske i kristalne figure i ukrase, koji su se nemilosrdno razbijali i krnjili pod njenim nepazljivim dlanovima.

Povremeno bi im u kuci bio i poneki rodjak iz njenog zavicaja, na skolovanju ili lecenju, svejedno, i tad bi kuca bila puna hrane i pica sa nazivom „domace“ i bucnih ljudi.

Deca su rasla, u nesrazmeri vecne nemastine sa lepim pohabanim namestajem, bez ambicija i zelje za boljim zivotom, a njemu je jedino bilo krivo sto im nije pruzio makar izbor kakav je sam imao.

Cerke su se udale pre dvadesete, sin je prekinuo skolu da se ozeni i svi su se rasprsili iz kuce, a on i zena su nastavili da zive kao i do tada.

Nije ni bolovala, umrla je nekako naprecac, a on je ostao sam u ogromnom stanu, sa prljavim i pocepanim namestajem, i uredno spakovanim porodicnim uspomenama, razmisljajuci o zeni koju nije poznavao, a s kojom je ceo zivot proveo.

Da, voleo ju je.

I da, takva kakva je, ipak mu je nedostajala…

Beba

„…ma bas me briga!!

Sta mu moze?

Da ga tuzi?

Jedva cekam, bratanac mi advokat, a komsinica radi u sudu.

Da ga bije?

To bih tek volela da vidim, sa njenih cetres kila!

I, da je pita covek – zbog cega?

Pa i njoj je bilo lepo, nije samo mom sinu.

Kako je ON mogao da zna da ona ne koristi zastitu i da ce da zatrudni?

A on se vec mesecima sprema za emigraciju i sredjuje papire.

Dobro, znam da se zaljubila, a i njemu nije svejedno, vidim! Ali nece valjda da ostane ovde jer ga ona tuzi?

Ima ona i mamu i sestru, neko ce joj pomoci, i moj sin je nezaposlen.

Prosla su vremena kad si morao da se zenis kad napravis zgepce.“

….

„Da abortira?

Moje unuce???

E pa nece moci!!!

Moja krv, moja sorta, bre!!!

Sigurno je sin, kod nas su samo muska deca!

A ako je devojcica? DIVNO!!!“

….

„Ako okrecimo vikendicu i stavimo dupla stakla, mozemo i zimi tamo da budemo pa da im ostavimo stan. A kum Steva moze da ga zaposli u bakalnici, dok ne nadje nesto bolje.

Da ode?

GDE BRE DA ODE SA MOJIM UNUCETOM, JESI LI TI LUD?“

(slika preuzeta sa interneta)

„Gradjanka“

Kazala je – Pusti nju, seljancura!!, s mrznjom svojstvenom gradskoj sirotinji.

Cica je bila Gradjanka, nepoznatog oca i majke koja se udavala „oko vrbe i bunara“ i radjala vecini „muzeva“ dete da ne bi morala da radi.

Tako je Cica stekla petoro brace i sestara i nebrojeno „tata“, dokle god je njena mama bila ziva.

Stracara kod reke joj je bila dom dok se nije udala za – Peru!

A Pera je bio Student iz unutrasnjosti – covek koji je imao Buducnost, sto je Cica sa jedva zavrsenih par razreda osnovne skole znala da ceni.

I iznajmili su sobu kod Mile – zene sa sela ciji je muz sagradio porodicnu kucu na periferiji.

Mila je bila polupismena domacica, prestravljena gradom, i trudila se na sve nacine da se prilatodi, sto su familija i komsinice slicnog porekla, tumacile kao snobizam.

Milin muz je dobrodusno posmatrao „prenemaganje“ svoje zene ali se nije bunio dokle god je domacinstvo bilo besprekorno.

Sa strahopostovanjem je Mila posmatrala svoju decu kako se igraju i druze sa „pravim“ gradjanima i bojazljivo se odnosila prema sopstvenim stanarima – Cici i Peri.

Cici je sve smetalo – Milina frizura (seljacka!), garderoba (neukus!), maniri (izvestacena!), a Pera je vredno ucio i trezveno ukazivao na urednu i lepo vaspitanu decu, cistu kucu i bozanstvene mirise iz Miline kuhinje.

I onda je Cica resila da odu u Francusku – sedamdesetih godina proslog veka mnogi su otisli, pa je resila i ona! Pera je gundjao sto ostavlja dobar posao, obecali su mu stan i napredovanje, ali Cica je kazala – idu!

Otisli su, Pera se zaposlio na gradjevini dok ne sredi papire i pao je sa skele.

Pera se dugo lecio – dovoljno da Cica odluci da ne treba da imaju dece, jer „mozda se nesto iskomplikuje, ko zna“.

Zato su vredno radili, skolovali njenu familiju, pa je Pera otvorio svoju firmu a Cica prestala da radi da bi mu „pomogla“ i skucila sve bratance i sestrice.

I onda je resila da se vrate u zemlju – kupili su stan, na ime njene sestricine, i krenuli da sklapaju nova poznanstva.

Za komsije su bili bogati povratnici, sa deviznim penzijama i stranim navikama, kao i mnogi drugi.

U nekom razgovoru, neko je pomenuo Miline kolace i razvezla se prica – kako su joj deca fina i uspesna, kako ona svakodnevno cuva unucice i pomaze sinu i cerki, kako stize jos i da nesto sasije i izveze i tako popravi porodicnu penziju koja joj je ostala posle muza.

Cica je, glasom zene uspele u zivotu, glasno rekla – Ma pusti, seljacka posla!! Nikad nije mogla da pobegne od tora!

(Ne)nasilje u porodici

Kao svaka Prava Domacica, ubedjena sam da Zakoniti ne ume da kupuje na pijaci, pa sam , u smislu edukacije, krenula sa njim.

Uzan, neravan trotoar, s jedne strane nizbrdica do garaze i – spotaknem se i padnem!

Zakoniti me vuce za ruku, a ja se veselo kotrljam prema vratima garaze…

Sledeca scena traje desetak sekundi – sedim na zemlji i kmecim, Covek mog zivoga nagnut, pokusava da me podigne i onda se desava kulminacija:

Trojica muskaraca, razlicitog zivotnog doba (30/50/80 godina) se odjednom stvorise i, preteci gledajuci Zakonitog, pocinju sa

„Gospodjo, da vam pomognem“

„Bezi ti, gospodjo, evo ruke!“

„Ajde, da ustanete, a ti….!!!“

Zakoniti sapuce – Ajde, misle da te bijem!, Najstariji Dzentlmen, manirom iskusnog fizioterapeuta, jednim potezom me dize na noge, Najmladji Dzentlmen (kao trokrili orman) se nudi da me otprati kuci, a Sredovecni Dzentlmen pominje policiju, batine i manijake…

Epilog:

Zakoniti je zadovoljan sto me je zaustavio da se ne otkotrljam do garaznih vrata i sto me je dopratio kuci, a ja sam presrecna sto ipak ima ljudi koji odmah, bez razmisljanja, reaguju cim im se ucini da postoji nasilje u porodici!

Jedino santam, ali ebiga, nijedno naucno saznanje nije proslo bez zrtava…