„Gradjanka“

Kazala je – Pusti nju, seljancura!!, s mrznjom svojstvenom gradskoj sirotinji.

Cica je bila Gradjanka, nepoznatog oca i majke koja se udavala „oko vrbe i bunara“ i radjala vecini „muzeva“ dete da ne bi morala da radi.

Tako je Cica stekla petoro brace i sestara i nebrojeno „tata“, dokle god je njena mama bila ziva.

Stracara kod reke joj je bila dom dok se nije udala za – Peru!

A Pera je bio Student iz unutrasnjosti – covek koji je imao Buducnost, sto je Cica sa jedva zavrsenih par razreda osnovne skole znala da ceni.

I iznajmili su sobu kod Mile – zene sa sela ciji je muz sagradio porodicnu kucu na periferiji.

Mila je bila polupismena domacica, prestravljena gradom, i trudila se na sve nacine da se prilatodi, sto su familija i komsinice slicnog porekla, tumacile kao snobizam.

Milin muz je dobrodusno posmatrao „prenemaganje“ svoje zene ali se nije bunio dokle god je domacinstvo bilo besprekorno.

Sa strahopostovanjem je Mila posmatrala svoju decu kako se igraju i druze sa „pravim“ gradjanima i bojazljivo se odnosila prema sopstvenim stanarima – Cici i Peri.

Cici je sve smetalo – Milina frizura (seljacka!), garderoba (neukus!), maniri (izvestacena!), a Pera je vredno ucio i trezveno ukazivao na urednu i lepo vaspitanu decu, cistu kucu i bozanstvene mirise iz Miline kuhinje.

I onda je Cica resila da odu u Francusku – sedamdesetih godina proslog veka mnogi su otisli, pa je resila i ona! Pera je gundjao sto ostavlja dobar posao, obecali su mu stan i napredovanje, ali Cica je kazala – idu!

Otisli su, Pera se zaposlio na gradjevini dok ne sredi papire i pao je sa skele.

Pera se dugo lecio – dovoljno da Cica odluci da ne treba da imaju dece, jer „mozda se nesto iskomplikuje, ko zna“.

Zato su vredno radili, skolovali njenu familiju, pa je Pera otvorio svoju firmu a Cica prestala da radi da bi mu „pomogla“ i skucila sve bratance i sestrice.

I onda je resila da se vrate u zemlju – kupili su stan, na ime njene sestricine, i krenuli da sklapaju nova poznanstva.

Za komsije su bili bogati povratnici, sa deviznim penzijama i stranim navikama, kao i mnogi drugi.

U nekom razgovoru, neko je pomenuo Miline kolace i razvezla se prica – kako su joj deca fina i uspesna, kako ona svakodnevno cuva unucice i pomaze sinu i cerki, kako stize jos i da nesto sasije i izveze i tako popravi porodicnu penziju koja joj je ostala posle muza.

Cica je, glasom zene uspele u zivotu, glasno rekla – Ma pusti, seljacka posla!! Nikad nije mogla da pobegne od tora!

Advertisements

6 comments

  1. udavaca · јул 14, 2016

    A da – slika preuzeta sa interneta 🙂

    Свиђа ми се

  2. Marina Majska · јул 16, 2016

    Čoveka možeš isterati iz sela… ali selo iz čoveka nikad… Kako si ovo dobro napisala!

    Liked by 1 person

  3. tanjat · јул 18, 2016

    Ahahaha, zov njive ! 🙂

    Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s