Jos jednom

Mnogo sam je voleo. I jos je volim, sta tu…

Bila je najlepsa i najpametnija devojka koju sam znao.

Ja sam od sitnog provincijalca postao profesor univerziteta samo zbog mnogo rada, ali je Ona imala iskru genijalnosti!

Da, ne stidim se da priznam, bila je mnogo pametnija od mene, a opet je resila da sve to napusti i potpuno mi se posveti – mom radu, nasoj kuci i – deci.

Imali smo velike planove – par godina u unutrasnjosti dok ne doktoriram, a onda neka visa skola ili fakultet u velikom gradu.

I sve je bilo kako smo planirali – moja karijera je vrtoglavo napredovala, ona je bila sve lepsa i lepsa, deca su rasla i dobio sam posao u Beogradu, jos je samo trebalo da resimo pitanje stana…

I onda se TO desilo – niko nije video auto koji ju je zgazio i pobegao, danima su se doktori borili za njen zivot i konacno doneli odluku – ne mogu vise nista da urade, ostace ostecenog mozga dozivotno, sa napadima, bez mogucnosti da se brine sama o sebi.

Onda sam decu poverio babama, a ja sam se brinuo o njoj, koliko sam i kako sam mogao – nek pricaju doktori sta hoce, lepo je napredovala, sama se oblacila, sama i jela, ponekad je imala napade besa kao malo dete, ili straha, ali uglavnom je bila divna i dobra – vrlo nalik zeni koju sam voleo.

Sa decom sam bio sto sam vise mogao, a za to vreme sam placao zenu da se brine o Njoj. Putovao sam godinama izmedju dva grada dok deca nisu zavrsila skole i zasnovala svoje porodice, pa sam mogao da joj se potpuno posvetim.

Vise ni ja nisam bio mlad, sve mi je teze padalo, ali i Ona je bila starija i mirnija, navikla se na mene i mogao sam da je ostavljam po nekoliko sati bez nadzora i bojazni da ce napraviti nesto strasno.

………

Deca znaju, ali oni su daleko, a ja nesto ruzno kasljem i nisam bas dobro, pa vas molim, komsija, da ove papire odnesete u sud ako se meni nesto desi – sve je sredjeno, potpisao sam i sva ovlascenja, rekli su u tom Domu da ce se lepo brinuti o Njoj, imace sobu sto gleda na park, ne na ulicu, i moci ce da seta tuda, uvek je volela cvece.

Da, jos uvek je najlepsa zena koju znam…a voleo bih da moze i ona mene da se seti, barem jednom…

(slika preuzeta sa interneta)

Advertisements

Večiti mladoženja

Niko se ne seca tacno sta je tu pre bilo – cak i prve komsije nisu sigurne da li je jos neko tu ziveo osim bake koja je gajila cvece.

Ovako, svi su znali da je on tamo stanovao i, kad su sazidali novu zgradu na mestu stare i tu otvorili kafanu, svi su zapamtili samo novo ime – Veciti mladozenja!

I tako je to trajalo neko vreme – uvek iste doskocice i ponovljene sale, pa su i to zaboravili, i svi su ga pamtili samo po Vecitom mladozenji.

A on je bio mnogo vise od toga – baba sa cvetnom bastom je imala i druge podstanare, siromasne mladice iz unutrasnjosti zeljne znanja i uspeha u velikom gradu, pa ipak nijednog nisu zapamtili niti nazvali po kafani.

Jer, imao je ono nesto sto cini od skromnih momaka osvajace grada – energiju da pokrene svet, da bude najbolji i najznacajniji…

Odmah je postigao neke sportske uspehe, dovoljne da se par klubova zainteresuje i ponudi mu ugovor.

I otisao je na par turnira, osvojio nekoliko medalja i, na domak ozbiljne sportske karijere, odustao.

Nije ga vise interesovalo.

Promenio je sport, ponovo postigao neke sitnije uspehe i opet odustao.

U trecem sportu je uspeh bio vise nego osrednji, najblaze receno, pa je ostavio sport.

Devojke su ga obozavale, momci su mu zavideli i, sa vezama iz klubova, dobio je dobar posao.

Samo je trebalo da se uclani u partiju, ili zavrsi fakultet, pa mu je karijera bila osigurana.

Pokusao je da uci, ali mu nije islo.

Partija ga nije zanimala.

Ozenio se, dobio decu a posao koji je obecavao je ostao bas to – sjajna odskocna daska, ali los za ceo zivot.

I napredovao je pomalo, trazio precice i trikove da ponovo sa lakocom predje stazama slave, da oseti varnice i zavist, ili barem opijenost uspehom.

Pa je postigao dosta, ali mnogo manje nego sto je moglo i trebalo da bude.

I dalje su ga zene volele, muskarci malo manje, a dosta njih se i secalo njegovih uspeha.

Kad je umro, svi su smatrali da je otisao covek koji je mogao i morao da bude daleko vise od onoga sto je postigao.

Krivili su vreme, sistem, mladost i sve ostalo.

Tada su svi vec odavno zaboravili Vecitog mladozenju…

(slika preuzeta sa interneta)

Prošnja

Jutros stavim spadalo na glavu, dohvatim kolica i krenem na pijacu.

Prilazi mi uredno obucena zena:

„Izvinite, gospodjo?“

„Da?“

„Hocete li da mi date 500 dinara?“

Opa, Miki! 500 dindzi!!!

Do sad su mi prosjaci trazili 20, 30, najvise 50 dinara, ali ovo…

To znaci da, cak i u pijacnom izdanju, delujem dovoljno bogato i uspesno, licim na osobu koja moze da da 500 dinara nepoznatoj osobi bez reci, i bez uticaja na licni budzet!

Takodje, ostavljam utisak dobre duse, velikodusne zene koja ce prepoznati i pomoci sirotoj zeni u nevolji.

I taman kad krenem da vadim novcanik, setim se da ukupno imam 400 dinara i namrstim se na nezajazljivu zenturacu:

„BEZI BRE!!!“

Orah

Nije voleo da se seca oca.

Jedinac u seoskoj kuci, ucen je od malena da radi na zemlji i preuzme od oca kolarski zanat.

A on je hteo vise.

Cim se zamomcio, pobegao je u obliznju varos i opcinjen gledao filmove, lepe zene i muskarce i nestvarno divna mesta daleko od kuce…

Pa je otisao da segrtuje kod jednog fotografa.

Kad je naucio sve sto je u palanci mogao, stigla je vest iz sela – otac je umro.

Vratio se da brine o majci i kuci, da pokusa da se bavi fotografijom, ali u selu nije bilo dovoljno posla.

I on je preuzeo ocev zanat, nevoljno i besno.

Mislio je – pa mogao je otac nesto bolje da mi ostavi, nego komadic zemlje, sklepanu radionicu i majku o kojoj moram da vodim brigu!

Ozenio se i dobio dvoje dece, kad su crkvena zvona zazvonila.

Znao je bez da mu je neko rekao – to je poziv u rat.

Poginuo je odmah, u prvim danima aprilskog rata.

Sin i cerka su bili suvise mali da ga se secaju, pa su gledali slike i pokusavali da ispricaju price o tati.

Oslobodioci su im uzeli radionicu, ali niko nije hteo ni umeo da popravlja kola, pa se vremenom urusila…

Tu su se vukle i fotografske ploce, kadice za razvijanje filmova i snimci vidjenijih seljana.

Zena je dala zemlju u zadrugu i zauzvrat dobila stipendiju za decu.

Kad su dolazili na raspust, uvek su ih cekali sveza jaja i mleko, vruc hleb i gomila racuna koje je majka nespretno sakrivala po kuci.

Za vredne sitnice koje su nestajale, majka je govorila – razbilo se, ili – izgubila sam!, ali su oboje imali i lepe svadbe i poklone za diplome, cak je zasadila i orah kad se prvi unuk rodio…

Kuca je sad prazna – mrtvi su svi koji su tu ziveli, komsije ponekad pokose travu ali se ne bune – sve im nadoknadi bogat rod oraha…

(slika preuzeta s interneta)

PRICE O ENI Prica cetvrta – Ena

Sad ce nova skolska godina, moramo da kupimo knjige, patike, jakne…

Frizider nesto zabusava, ali izdrzace jos malo, nadam se.

Sreca sto su deca kod Markove mame na placu, pa smo Marko i ja stigli i da okrecimo.

Ove godine bi mozda mogao i strika iz Amerike da dodje, pa da sve bude lepo i cisto.

Mnogo ga volim, a i on mene – uvek je veseo i drag i donese deci cokoladu.

Nisam nikad bila kod njega, zato se i radujem kad dodje.

Mama se ljuti – kaze da sam je zaboravila, nisam joj ove nedelje odnela kolace zbog krecenja.

I zali se da mnogo trosim na sebe, ali ona to uvek kaze kad kupim sebi neku sitnicu…

A bivsi me opet tuzi, verovatno hoce da se ponovo smanji alimentacija, ali ovaj put necu da pristanem – valjda me nece najuriti sa posla sto stalno idem u sud!

Otkad je tata umro, pomazu nam Markovi roditelji, pa nekako izlazimo na kraj – i on i ja radimo jos i dodatne poslove kad ima, ne biramo.

Mama sad hoce da ide na more, kaze da davno nije bila u Spaniji, pa joj svasta treba – nova haljina i papuce za plazu, malo dzeparca i novi koferi, stari su se raspali jos prosle godine kad je isla u Pariz…

Kaze – manje jedi, bices i lepsa i zdravija, a i vise ce ti para ostati!

Samo da se frizider ne pokvari…

…….

EPILOG

Prica peta – Stric Ilija

Ove godine cu ici u hotel – lepo je kod Ene ali guzva, ima troje dece i stalno trci kod onog cuda od majke, ne moze jos i oko mene.

Ovako, odemo na rucak, i vidim nju i decu…

A mozda cu ove godine sresti i Draganu.

Cuo sam da se razvela one godine kad mi je brat umro, nezgodno mi bilo da odem sa sahrane da je trazim.

Posle smo stupili u kontakt, ona nije imala pojma da sam u Ameriku otisao kad se ona udala, nisam mogao da podnesem da je gledam sa drugim.

Brat i majka su onda prodali kucu i zemlju, uzeli pare i rekli da me moj deo ceka, ako bas hocu…

Necu, ne treba mi – sve je ionako dobijao burazer, mene je poslao u internat da ga sto manje kostam.

Zato je i bilo dobro sto smo se retko vidjali, makar da se ne svadjamo.

Ali kad je umro, smatrao sam da je moja duznost da ga sahranim, ipak ja imam vise od njih u Srbiji.

Lela mi je preporucila hotel i pozvala da dodjem na kafu.

Ne znam, verovatno ona bolje zna, ali meni se cini da Ena nije tako sebicna i zla kako majka prica o njoj i da bas lepo brine o muzu i deci.

Brine i o mama-Leli, stalno ide kod nje i nosi joj ponesto, to sam i ja video prosle godine.

Zato sam resio – necu vise Leli da ostavljam novac za Enu i decu, ovaj put cu licno njoj i Marku da dam dolare.

Nesto mi se cini da Lela dobar deo novca zadrzava, moracu da pitam Enu koliko para dobija kad ja posaljem.

A mozda Ena i jeste losa, ko zna…

Nego, ako uspem da vidim Draganu i ako sve bude u redu, da li ce da pristane da ode sa mnom u Ameriku?

(slika preuzeta sa interneta)

PRICE O ENI Prica treca – Tata Laza

Svi kazu – ti si cudo, preziveo si dva sloga, ali cuvaj se, treci ce te dokusuriti!

A ne sme sada nista da mi se desi, moram jos malo da izdrzim, da ona decica malo ojacaju.

Ena je dobra mama, ali brinem za njeno zdravlje, mnogo radi i mnogo se sekira, plasim se da ne prodje kao i ja.

Ne bezim od posla – ceo zivot sam radio, sad ne bih ni umeo da lenstvujem!

Nisam imao oca, pa sam rano postao glava kuce, i zarekao se – porodica je najvaznija!

Zato mi je tesko palo kad je burazer otisao u Ameriku.

Posle sam se ozenio Lelom i dobio Enu.

Lela je bila najlepsa i najpametnija devojka koju sam ikada video.

Dobro, imala je svoje bubice kao i sve zene, ali sam se ponosio njome i trudio se da bude zadovoljna, nisam mogao da podnesem pomisao da me ostavi.

A mogla je stalno da ode, nije bas bila najsrecnija sa mnom, pa sam se trudio da nas odrzim sve na okupu.

Po svaku cenu.

Zato sam i Enu naucio da je kucni mir najvazniji i ona se, sirota, bas trudila – kad je baba umrla, preuzela je na sebe i sve sitnice oko Lele – da spremi kolace, dotrci da poradi nesto, sasije, sredi…sve ono sto ja ne stizem od posla.

Eni je tesko bilo kad se razvela, ali nisam joj nista rekao – vidjao sam i pre onu barabu doktorsku sa kojekakvima,ali sam se nadao da ga Ena nece bas zateci na gomili.

A novi zet je sjajan momak – jednako brine o svoj deci, ne pravi razliku.

I mnogo radi, kao i Ena, pa ja malo pomognem – pricuvam decu, prosetam ih, odvedem na fudbal ili u cirkus…

Lela se ljuti sto je zapostavljam i trosim novac, hoce da idemo na Sejsele.

Dobro, kazem, icicemo, obecavam, ali sad je tamo pretoplo.

A ne sme sad nista da mi se desi, zbog Ene..

(slika preuzeta sa interneta)

PRICE O ENI Prica druga – Baba Milka

„Nisam svetica, niti se pravim!

Naprotiv, gresna sam kao i svako drugi, a to sto sam stara samo znaci da neke greske vise nisu vazne.

Bila sam lepa, ali lepota je kazna – ruzne pate za jednim, a lepe od mnogih…

Majka nas je pet imala, sirota udovica nije mnogo mogla da bira, nego nas je udavala za prvu dobru priliku.

Muza sam videla prvi put na svadbi, ali sam znala duznost – da pazim muza i svekrvu, cuvam kucu i rodim dete.

I rodila sam troje kad je poceo rat – njega su poslali u vojsku, mene sa decom u logor.

Cerku sam izgubila, i sad mi tesko da se setim, sinove sam sacuvala.

Muz se nije vratio iz rata, i bolje sto nije – nikad ga nisam ni volela!

Imala sam prijatelja koji mi je pomogao da podignem i odskolujem decu – volela sam ga na neki nacin, a i on je mene.

Mladji sin je otisao u Ameriku, cim je zavrsio skolu.

Stariji mi je zadavao mnogo muke – zaljubio se i ozenio sa Lelom.

Sto puta sam rekla – bio socijalizam ili ne, nismo ista sorta – njen otac je predratni bogatas, mi smo seoska sirotinja, ona je razmazena, nije navikla nista da radi, sve je tata radio umesto nje.

Ali, nemam ja sta da pricam – ozenio se, dosla Ena i postala ceo moj svet!

Volim da kuvam, volim da pravim kolace i oberucke sam prihvatila da Ena skoro uvek bude kod mene, a njih dvoje da dolaze svaki dan na rucak.

Lela nije radila – ucila je fakultet i vec je Ena uveliko isla u skolu a Lela je jos uvek studirala.

A volela je skupe stvari, jer je, kaze, tako navikla kod kuce – bunde, zlato, putovanja…

Ena je bila moje Sunce, pa sam joj krisom kupovala devojacku spremu i davala poneki dinar a Lela je stalno gundjala sta bi sve ona uradila sa tim parama i da kvarim dete.

A kad je Lela na kraju diplomirala, nije vise od nje moglo da se zivi – tek onda joj je sve smetalo.

Ona je i nagovorila Enu da se uda za onog gladusa, doktora, kome je na celu pisalo da ce da uzme sve i pobegne sa nekom belosvetskom.

A Ena je zlato moje, sve sam je naucila – dobro kuva, lepo sije, hekla i veze, vredna je i dobra, vesela i dobrodusna – uvek mi donese mimoze ili lenju pitu, pomaze u kuci i divnu je decu rodila, kao jabuke.

I muz joj je dobar, pametan i vredan – cerka im je blago, ista Ena kad je bila mala!

Jedino se bojim da Lela nesto ne pokvari, sin kaze – vazno da je Ena srecna! “

(Slika preuzeta sa interneta)