Dve priče o nasilju

Kaze drugar – baba od 83 ubila dedu stanglom, napisi pricu o tome!

I ja smislim dve varijante, pa birajte, 😀


1.

„Jeste, kriva sam!

Sad svasta pricaju i izmisljaju razne burgije, a nema tu nista. I nije on bio nista kriv – takav je oduvek, pogan. I sin je na njega , isti.

Samo je snaja bila pametnija od mene pa pobegla posle prvih batina. I nije mu dala da vidi decu bez para, zato ga deca sad i ne gledaju.

A sin se napije pa trazi pare od mene, ili od oca. Preti. I matori preti, pobiju se svaki cas. Dobijem i ja svoje, sta tu…kao da je njemu tesko da bije majku.

A trebalo je da odem jos pre pola veka, ne da gledam kako postaje isti izrod.

I dobro je sto makar matorog vise nema. A kad odem u zatvor, sin mi ne moze nista!

Pa da, kazem ti, ja sam kriva, samo ja!“

……..

2.

„Ne secam se kad je tacno pocela – da li posle komsijske svadbe kad sam gledao pevaljku, pripit legao a pribudio se s masnicama.

Ili kad subotom dodjem iz kafane, a sav sam ubiven ujutru.

Ali – bruka! Druge zene lome, placu, prete da ce otici, a ova moja – udri!

I to prvo mucki, dok spavam i kune se da sam sanjao.

Posle se nije ni ustrucavala, cekala da popijem pa tukla.

I ja posle kad je izdevetam – proso voz, ide pa kuka po selu, svi okrecu glavu od mene.

A ja od sramote ne smem nikom ni da kazem – bruka!

Pa tako nastavila, ostrvila se – gledo si onu, udri, pio si sinoc, udri, gde su pare…

I branim se, al ne smem mnogo, zenska prava i to…

Sad sam vec kilav i izlomljen, mator, valjda mi nece doci glave….“

(price su fiktivne, nemaju veze sa stvarnim dogadjajem, kao ni slika preuzeta sa interneta)

Advertisements

Devedesete – O politici, priča četvrta

Ako krene o politici, ne znam sta cu da radim…

Da, dobro je znala sto puta prezvakane price – samo se uclanis u Stranku, i nema glava da te zaboli – sve ces dobiti na izvolte, posao, veze, mozda cak i neki opstinski stan koji se vodi kao sporan, a mozda ces i upoznati srodnu dusu, momka koji je isto kao i ti resio da prevrne curak naopako i da potrazi svoju srecu kracim putem.

I, nije u pitanju prodaja nekih nazovi ideala – pa ideale nikad nije ni imala osim da zavrsi skolu i radi svoj posao.

A ne mozes da budes privatnik kao etnolog ili istoricar umetnosti – samo mozes u neki muzej da odes, i da volontiras pored profesora latinskog, istoricara i sociologa sa vezom.

Mozes da radis u kiosku, peces pljeskavice ili cuvas decu, kao i vecina tvojih ruznijih koleginica – lepse su zauzele butike u centru i provode dane pazeci da im neko ne pobegne sa bluzom ili tasnom.

I zato – stranka, sto da ne?

Samo da nadje pravu, sa svojima nece imati problema, ionako su isposceni danonocnim radom, nemastinom i pricama o predratnom bogatstvu koje ce im, ovih dana sigurno, vratiti i sve ce biti drugacije.

Sve manje je imala zivaca da slusa te price o proslom i buducem blagostanju, i gadila se nevesto skrojenih navlaka za namestaj koje su pokrivale iscepan mebl.

Ipak, i oni sto su se uclanili u stranku, zalili su se da nije sve tako lako i lepo, ali da vredi pokusati.

I, nasli su joj bivseg kolegu, sada sitnu funkciju u stranci, kao osobu koja mozda moze da joj pomogne.

Dobro je, svidjala sam mu se jos na studijama, stalno mi je bio za petama, mozda ce hteti nesto da ucini za mene.

Pricaju da neki traze i pare za zaposlenje, tu onda nista necu moci, da imam para vec bih bila u Kanadi.

Valjda ce ipak poceti o politici, onda cemo lako da se dogovorimo…

(slika preuzeta sa interneta)

Devedesete – Saga o bureku, priča treća

Svi kazu – burek je nezdrav! Nemaju pojma koliko…

Bole je bio dobar momak – diplomirao je u roku, zaposlio se, ozenio…

Imao je samo jednu manu – voleo je burek!

Leto 1991 ga je zateklo u Grckoj na moru, pa cim je cuo sta se desava u Jugi, spakovao se sa zenom i otisao u Juznu Afriku.

Lepo se snasao, nasao dobar posao i poceo da se kuci.

Nista mu nije falilo, osim…

Mastao je o kiosku pokrivenom talasastim limom gde je komsija Goranac u crnim tepsijama pravio najbolji burek u gradu.

I sanjario je tako Bole pola godine, pa vise nije mogao da izdrzi.

Pozajmili su pare i vratili se kuci.

Ovde ih je docekala mobilizacija, prinudni odmori, sve veca inflacija i slike mrtvih na TV.

Pa je zena pocela da kuka da beze odavde.

Inzenjer sa iskustvom mladji od trideset godina lako dobije vizu, pa su pozajmili pare od njegove familije i otisli u Kanadu.

I lepo im je bilo, cak su nasli i nekog Bosanca koji je pravio burek i sirnicu.

Ali, nije to bio taj sir, te kore i taj smek!

I nista – vratili su se!

Sacekale su ih sankcije, Boletovi profesori sto su svercovali rumunske gace i madjarski benzin, beda i besparica.

Posle trece ture sverca. kad su mu uzeli cak i pozajmljene kanistere, resio je – odlazi odavde!

Pozajmili su pare od tazbine i otisli u Australiju.

Opet se lepo zaposlio i skucio i opet je poceo da ga progoni isti san – on kod Goranca jede burek, a tepsije samo stizu…

Naravno, vratio se.

Sad Bole ima impresivno radno iskustvo koje nema ovde gde da primeni, zena ga je ostavila i otisla sa nekim Hrvatom iz Melburna, a familija ga juri za ogromne cifre koje je pozajmnio …

Vrlo, vrlo nezdrava stvar taj burek, slazem se!

(slika preuzeta sa interneta)

Devedesete – Ambasada, prica druga

‘Lazem, nego sta?

Svi lazu u ambasadi, to je valjda normalno.

Pa nisu ni oni bas toliko blesavi, ali ne dam se ja!

Da, ugrozena sam, da proganjana sam, svi me mrze i svima smetam…

Mislim, budimo realni – kome smeta sugavi student prava?

Nikome ni ne treba, zato i moramo da lazemo – sreca sto je tata bio zastavnik, pa sam rodjena u Travniku, a Vlada je ovdasnji, pa te price o ugrozenosti nekako i prolaze…

Nisam uspela izbeglicku da dobijem, zato sada prodajemo sve sto mozemo da bi imali dovoljno para da odemo preko.

Vlada je inzenjer, on ce valjda da dobije tamo neki posao, a ja cu bilo sta da radim, samo da dobijemo tu vizu i, naravno, da Vlada nekako dobije pasos.

Ali, o tome cu razmisljati posle razgovora u ambasadi.

Lagacu, naravno, pa to svi rade…’

(slika preuzeta sa interneta)

Devedesete – Konobar Marko, priča prva

Svi su o Marku govorili sa postovanjem.

Tvrdili su da odlicno poznaje posao, da ga musterije vole, vredan, uredan…sve najbolje.

Krajem 1991 nije bio jedini radnik poznatog hotela koji je bio na ratistu – svakodnevno bi se pojavljivali golobradi klinci da zamene mobilisane, da bi posle par dana i oni nestali a uplakane majke dolazile da ih opravdaju.

Kad bi nesto zaskripalo u velikoj, uhodanoj masineriji nekog restorana, culo bi se sa uzdahom – Eh, da je Mare tu!

Neosetno, i klijentela se promenila – vise nisu tu dolazile negovane sredovecne dame sa prijateljicama na kafu i kolace, ambasadori sa porodicama ili pater familiasi sa zenama na veceru za godisnjicu braka – sada su tu bili tzv mirotvorci, ratni novinari, politicari raznih fela i porekla, pevaljke i bizMismeni.

Naravno, njima je bilo svejedno ko ih i kako sluzi, pa su stari sefovi sala samo prevrtali ocima i gundjali : Da ovo Mare vidi..

Jedan je cak tvrdio da su neki ambasadori nagovarali Mareta da ide sa njima u sledecu ambasadu.

Onda se i on vratio – pomalo razrok, imao je neprijatnu osobinu da se upilji u sagovornika jednim okom, dok bi drugo gledalo u stranu, pa nikad nismo bili sigurni da li prati razgovor ili se zamislio.

Verovatno je to namerno radio, jer bi vremenom svi prestali da pokusavaju da razgovoraju sa njim,i pustili ga da radi svoj posao, najbolje sto zna.

Pa su pocele da kolaju price – bio je u Vukovaru, nije, Pakrac ga pamti, ma kakvi, stigao je do Dubrovnika…

Niko nije tacno znao, a cim bismo pokusali da ga pitamo, reci bi nam zastale u grlu dok je zurio u nas.

Onda je opet nestao, rekose da su ga ponovo poslali na front, dolazili su par puta i u hotel i skupljali momke.

I to je sve – kad su nam uveli sankcije, svi mi preko Omladinske zadruge smo dobili otkaz, a najveca ikad zabelezena inflacija je pocinjala svoj zamah.

Kad sam posle par meseci svratila u Hotel, i dalje su pominjali Maretovu sposobnost i efikasnost.

Posle dve godine sam ponovo usla kao gost, ali nikog od starih vise nije bilo i niko nije umeo nista o Maretu da mi kaze…

Volim da mislim da je otisao sa onim ambasadorom i da sad sluzi osoblje nekog konzulata u Nemackoj, Austriji, Francuskoj…

Negde gde ne traze od njega da prica i druzi se, nego samo da radi.

A to mu je uvek bilo dovoljno…

(slika preuzeta sa interneta)

Samo ne ljubav

Ma bilo nam je lepo!

Ne nesto posebno, nego onako…

Mrzeo sam indijske stapice koje je palila, ogromne malajske lepeze sto su skrivale oljusten malter podstanarske sobe, slike pevaca opskurnih demo bendova zalepljene po ogledalu,i prigodne pricice o svakom od njih, koje su se menjale kako smo se bolje upoznavali.

Isle su mi na zivce njene sarene suknje, miris sirove koze njenih tasni i opasaca, kanirana kosa i zeleno namazani nokti.

Ali, sta – pa nisam kod nje dolazio zbog noktiju!

Popili bismo kafu,slusao sam lose snimljenu muziku i nadahnuto predavanje o nekom samozvanom filozofu kog je otkrila od prethodnog susreta, a posle, deleci cigaretu, smejali bismo se nekim imaginarnim situacijama u koje smo trpali zajednicke poznanike.

Kao Seherezada, znala je da prekine pricu na najzanimljivijem mestu, obecavajuci nastavak.

Normalno, kad bih sledeci put dosao, ni ona ni ja se nismo secali te price, nego je pocinjala novu.

Onda je doslo leto, vratio sam se u svoj gradic, a sledece skolske godine je sobica imala drugu stanarku.

Proslo je nekoliko meseci dok je nisam ponovo nasao.

Sada su njene price bile mrvicu tuznije i surovije, muzika dosadnija, a filozofi koje je citirala sve gluplji.

Polako sam prestao da dolazim, zavrsio skolu, otisao…

Sreo sam je posle par godina – jedva sam je prepoznao! I dalje su tu bile siroke suknje, gomila perli i nemoguc lak za nokte. ali ona sama je bila sasvim drugacija.

A, da, pored nje je bio visok muskarac u lepom odelu sa skupim satom i cipelama, cije ime mi je promaklo, ali sam odmah znao ko je on, po zaljubljenom pogledu koji nije odvajao od nje.

Ni sekund je nije gubio iz vida, i zagrio ju je dok mi je pricala kako je diplomirala i radi u jednom savetovalistu.

Pitao sam je da li jos slusa onu muziku. da li mozda pise price koje je pre smisljala, da li…

Ne secam se sta je rekla.

A nije ni vazno.

Pa, nikad je nisam ni voleo, samo nam je, jednom, bilo lepo…

(slika preuzeta sa interneta)

Mir & ljubav

Ma nisam je tukao! Ne mogu ni kera da udarim, kamoli ženu.

Jesam se po kafanama jednom zakacio sa pijanim Milenkom, ali nju nisam dirao.

A trebalo je – neke zene traze batine i nesrecne su bez njih.

I ona je bila takva – smejala se kad sam je uhvatio sa Zikom, kaze -sta ces sad?

Necu ništa, ajmo kući, deca čekaju…

I nije bila nikakva ni žena ni majka, sve sam sam radio, sestre mi pomagale.

Velika kuca i dobra radnja, posla po ceo dan, da je pametna, da radimo i uzivamo.

Ali ne -okupila neke vracare, po ceo dan gataju ko je ruzno gleda i cuska im pare, par tih baba donosi joj abrove od Zike i Milenka i ko zna koga jos, deca musava i gladna…

Pa joj je valjda i to dosadilo, dosla i neka Mici, vucarala se po svetu, dovela neke drogirane sto propovedaju mir i ljubav i moja zena ode s njima…

Posle na sudu pricala da je bijem, i jos svasta nesto, tražila pare, a decu ostavila…

Ne znam gde je i necu da znam.

Cuj, mir i ljubav – pa ako to kod mene nije imala, ne znam gde ce naci…

(slika preuzeta sa interneta)