Samo ne ljubav

Ma bilo nam je lepo!

Ne nesto posebno, nego onako…

Mrzeo sam indijske stapice koje je palila, ogromne malajske lepeze sto su skrivale oljusten malter podstanarske sobe, slike pevaca opskurnih demo bendova zalepljene po ogledalu,i prigodne pricice o svakom od njih, koje su se menjale kako smo se bolje upoznavali.

Isle su mi na zivce njene sarene suknje, miris sirove koze njenih tasni i opasaca, kanirana kosa i zeleno namazani nokti.

Ali, sta – pa nisam kod nje dolazio zbog noktiju!

Popili bismo kafu,slusao sam lose snimljenu muziku i nadahnuto predavanje o nekom samozvanom filozofu kog je otkrila od prethodnog susreta, a posle, deleci cigaretu, smejali bismo se nekim imaginarnim situacijama u koje smo trpali zajednicke poznanike.

Kao Seherezada, znala je da prekine pricu na najzanimljivijem mestu, obecavajuci nastavak.

Normalno, kad bih sledeci put dosao, ni ona ni ja se nismo secali te price, nego je pocinjala novu.

Onda je doslo leto, vratio sam se u svoj gradic, a sledece skolske godine je sobica imala drugu stanarku.

Proslo je nekoliko meseci dok je nisam ponovo nasao.

Sada su njene price bile mrvicu tuznije i surovije, muzika dosadnija, a filozofi koje je citirala sve gluplji.

Polako sam prestao da dolazim, zavrsio skolu, otisao…

Sreo sam je posle par godina – jedva sam je prepoznao! I dalje su tu bile siroke suknje, gomila perli i nemoguc lak za nokte. ali ona sama je bila sasvim drugacija.

A, da, pored nje je bio visok muskarac u lepom odelu sa skupim satom i cipelama, cije ime mi je promaklo, ali sam odmah znao ko je on, po zaljubljenom pogledu koji nije odvajao od nje.

Ni sekund je nije gubio iz vida, i zagrio ju je dok mi je pricala kako je diplomirala i radi u jednom savetovalistu.

Pitao sam je da li jos slusa onu muziku. da li mozda pise price koje je pre smisljala, da li…

Ne secam se sta je rekla.

A nije ni vazno.

Pa, nikad je nisam ni voleo, samo nam je, jednom, bilo lepo…

(slika preuzeta sa interneta)