Devedesete – Konobar Marko, priča prva

Svi su o Marku govorili sa postovanjem.

Tvrdili su da odlicno poznaje posao, da ga musterije vole, vredan, uredan…sve najbolje.

Krajem 1991 nije bio jedini radnik poznatog hotela koji je bio na ratistu – svakodnevno bi se pojavljivali golobradi klinci da zamene mobilisane, da bi posle par dana i oni nestali a uplakane majke dolazile da ih opravdaju.

Kad bi nesto zaskripalo u velikoj, uhodanoj masineriji nekog restorana, culo bi se sa uzdahom – Eh, da je Mare tu!

Neosetno, i klijentela se promenila – vise nisu tu dolazile negovane sredovecne dame sa prijateljicama na kafu i kolace, ambasadori sa porodicama ili pater familiasi sa zenama na veceru za godisnjicu braka – sada su tu bili tzv mirotvorci, ratni novinari, politicari raznih fela i porekla, pevaljke i bizMismeni.

Naravno, njima je bilo svejedno ko ih i kako sluzi, pa su stari sefovi sala samo prevrtali ocima i gundjali : Da ovo Mare vidi..

Jedan je cak tvrdio da su neki ambasadori nagovarali Mareta da ide sa njima u sledecu ambasadu.

Onda se i on vratio – pomalo razrok, imao je neprijatnu osobinu da se upilji u sagovornika jednim okom, dok bi drugo gledalo u stranu, pa nikad nismo bili sigurni da li prati razgovor ili se zamislio.

Verovatno je to namerno radio, jer bi vremenom svi prestali da pokusavaju da razgovoraju sa njim,i pustili ga da radi svoj posao, najbolje sto zna.

Pa su pocele da kolaju price – bio je u Vukovaru, nije, Pakrac ga pamti, ma kakvi, stigao je do Dubrovnika…

Niko nije tacno znao, a cim bismo pokusali da ga pitamo, reci bi nam zastale u grlu dok je zurio u nas.

Onda je opet nestao, rekose da su ga ponovo poslali na front, dolazili su par puta i u hotel i skupljali momke.

I to je sve – kad su nam uveli sankcije, svi mi preko Omladinske zadruge smo dobili otkaz, a najveca ikad zabelezena inflacija je pocinjala svoj zamah.

Kad sam posle par meseci svratila u Hotel, i dalje su pominjali Maretovu sposobnost i efikasnost.

Posle dve godine sam ponovo usla kao gost, ali nikog od starih vise nije bilo i niko nije umeo nista o Maretu da mi kaze…

Volim da mislim da je otisao sa onim ambasadorom i da sad sluzi osoblje nekog konzulata u Nemackoj, Austriji, Francuskoj…

Negde gde ne traze od njega da prica i druzi se, nego samo da radi.

A to mu je uvek bilo dovoljno…

(slika preuzeta sa interneta)

Advertisements

2 comments

  1. Rada72 · октобар 20

    Tužna priča, a lajk jer si je lepo ispričala..

    Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s