Godinama vec pokusavam da izvedem jednu vratolomiju – naime, jednom mesecno se nacrtam u Banci sa sledecim zahtevom : Skinite sa mog racuna 10 hiljada, od cega 4 odmah uplatite kao ratu za kredit, a 6 mi isplatite u kesu.

Uglavnom, prica ide ovako – ljupko mlado stvorenje mi IZBROJI 10 hiljada, od kojih odmah UZME NAZAD 4, a meni ostavi 6!!!

Prvi put mi je, naravno, bilo uzasno smesno kako broji novac koji mi daje i odmah ga uzima, pa sam pokusala da joj objasnim da je dovoljno da mi odmah isplati 6 hiljada, uz potvrdu o placenoj rati za kredit.

 

 

(slika uzeta sa interneta)

Sa svakom godinom sve vise je osoba koje su mi nepaznjom izmakle, koje bih volela da vidim i cujem, samo da pricamo nevezano i smejemo se uz kafu i ostavimo trag vedrine dovoljan i za neki sledeci susret.

Zvali smo je Cvrcak – mrsava, sitna, sa bujnom crnom kosom, redovno je od sestara dobijala grdnju da se „vrati“ u decje odeljenje, a ona bi se pravdala da ima dvadeset i kusur godina.

Rodjena neposredno pre rata u Krajini, izbegla je sa majkom i starijim bratom kod rodjaka u Vojvodinu i, po njenim recima, ne pamti vreme kad nije radila – sve troje su nadnicili da bi sazidali kucicu na zemlji koju im je rodjak povoljno prodao.

Studirala je knjizevnost, svakodnevno putovala na fakultet, a uvece radila u jednoj kafani – nama je delovalo neverovatno da neko sa manje od 50 kg (merili je za anesteziju) moze da nosi gajbe pica svaku noc, ali Cvrcak je sve mogla.

Jela je kao mecava – po ceo dan bi vukla neke grickalice i najteze joj je palo sto pre operacije nije smela da jede.

Pamtim njenu majku, isto mrsavu i malu, kako sedi pored nje, u pozi zgrcene tuge, napeto gledajuci njeno lice i milujuci joj ruku, onako kako sve majke vekovima brinu za svoju decu, stisnutih usana gutajuci suze.

Ubedjivala sam je da drzi casove, da otvori skolu novinarstva, da pokusa u svom selu nesto da organizuje i napravi…

Gledala me je kao da ne razume sta pricam – majka ne dobija uvek platu, ni brat, jedino ona zbog baksisa ima redovne prihode, ali duguju jos familiji, oni su ih primili kad su bili izbeglice, svaku paru koja pretekne rodjaci uzmu, treba im…

Navikla na ropski rad, bez ikakve pomisli da bi moglo biti drugacije, lepse i bolje, Cvrcak je prostodusno prihvatala svoju sudbinu i sekirala se koliko ce da izgubi zato sto je u bolnici.

Posle par meseci, javila mi se kad je dolazila na kontrolu – nasle smo se, popile kafu i smejale se dok je tamanila sendvice u kaficu (bas su mali!), pohvalila mi se kako je sacuvala posao u kafani i kako ce uskoro da diplomira i dogovorile smo se da se vidimo kad sledeci put dodje.

Sledeceg puta nije bilo – samo kratka poruka da je brat pokusao da se ubije i da ona odustaje od daljeg lecenja, mora da se brine o bratu, ne moze da se svrcka po Beogradu.

Mislila sam da je pustim mesec-dva da se sredi, pa da pokusam da je ubedim da se predomisli, a onda mi se pokvario mobilni i izgubila sam sve brojeve telefona, pa i njen.

Ako neko zna mog Cvrcka, pametnu devojku ogromne duse i vrednih ruku, neka joj kaze da je cekam da zajedno jedemo sendvice, pijemo kafe i pomeramo planine.

…a mozda i nesto pametno smislimo, ko zna…

„Kazem ti, Polet mi bio omiljena kafana kad sam bio mlad – sve zenske sam vodio tamo na filete od oslica sa tartar sosom, to mi bio dobar dekor za muvanje.

Poslednji put, sedim sa jednom, nesto se posvadjali, frka, narucimo a ona se dok smo cekali klopu naljuti i ode!

Donese konobar dve porcije oslica, dva piva, dve salate…meni krivo, bas mi se dopadala devojka, izgubio apetit, nije mi ni do cega!!

A za susednim stolom dva vojnika, gusteri, narucili jedno pivo i dve case, vidi se da jedva i za to imaju kintu, ustanem i odnesem im onu klopu i pice, kazem „Prijatno“ , oni ustali, „hvala, brate!“, platim i odem.

Budala, jel da? Danas bih lepo seo i ko covek se najeo, ebes i zene i ljubav i sve – dobra klopa se ne propusta…“

Sredinom proslog veka se znalo – dodjes s Periferije do Mosta, ili Slavije, Botanicke baste ili Zeleznicke stanice i onda, posle samo par minuta cekanja, nailazi Dvojka.

Vozila je u krug, mangupi su cak izmislili i sintagmu „Ogranicen si ko Dvojka“ da opisu koliko je neko glup i bila je jedan od simbola grada – ako te mrzi da pesacis, uvek si mogao da uskocis u tramvaj i provozas se par stanica do odredista.

Bila je i prvi kontakt sa gradom – sa voza ili medjugradskog autobusa, ulazilo se u Dvojku da se ide do Bulevara da se kupe maturske cipele, a kasnije da se upise zeljeni fakultet ili da se obidje rodjak u bolnici.

Druge linije su menjale trasu, broj, cak i tip vozila (npr. trolejbus 13, legendarna „Dama“, postao je bus 31), neki prevozi kao sto je Cira su ukinuti, ali Dvojka je ostala onakva kakva je uvek bila.

Momci bi pratili devojke peske, normalno, da sto duze traje, a onda bi uskocili u Dvojku i pozurili na sopstveni prevoz.

Uvek tu, na par koraka i par minuta cekanja, bez guzve i zastoja, bila je nesto o cemu se i ne razmislja, niti se dovodi u pitanje.

Danas je „krug dvojke“ za Beogradjane simbol podsmeha i snobizma, za ostale pogrdna sintagma svega loseg sto dolazi iz prestonice, a mreza autobusa, trola i tramvaja prekrila je i trasu Dvojke.

Ipak, zao mi je sto tu sad voze razdrndani prastari tramvaji, koji se jako retko pojave a ipak su poluprazni, i sklopotavo me voze nekim davno zaboravljenim ulicama, prugom cije sam sve stanice znala i unazad ih odbrojavala do odredista.

U krug.

…mangup, ulicar, imao je neki poseban šarm svojstven onima koji su svesni da sve u zivotu mogu sami, i da zato mogu da biraju drustvo. Dolazio je i odlazio po nekom svom unutrasnjem redu, bez neke vidljive logike ili razloga. Borio se protiv svake neznosti, dozvoljavajuci povremeno poneki dodir ili pokret kao posebnu milost koju On dodeljuje.

Lep, graciozan, spretan i vest u svemu cega se poduhvati, ostao je svoj, nedodirljiv i nepredvidljiv, ali odan i privrzen – iako njegova gazdarica tvrdi da ima buve, uvek se vraca u svoje dvoriste, sam ili sa drugim mackama, svejedno…

Volela je da misli da su sudbinski povezani.

Svidjao joj se od prvog momenta – visok, zgodan, toplog osmeha i lepih ociju. Uvek nasmejan, sarmantan, znala mu je devojku jos iz skole, bila joj je simpaticna ali se nisu druzile.

Imala je momka koji je isuvise dugo bio ‘momak’ i svima je vec dosadilo da ih pitaju kad ce da se vencaju. Brak je dosao neosetno i prestao neprimetno, a Njega je ponovo videla bas kad je prebolela razvod. Ovaj put je on bio u srecnom braku sa njenom drugaricom, i ona joj vise nije bila simpaticna kao pre. Njemu su godine dodale na privlacnosti, par sedih na slepoocnicama mu je lepo stajalo, vazduh je bio pun varnica, ali ne…nista nije receno sto njegova zena ne bi trebalo da cuje.

Posle je cula da je u Australiji – retke vesti, u razmacima od par godina, javljale su da se razveo, bas nekako kad se ona ponovo udala, dolazio je kad je bila na medenom mesecu, ozenio se brzo, mnogo godina mladjom zenom, i dok je njen drugi brak propadao, on je dobio nekoliko dece…

Odustala je od Braka i Vecne ljubavi i zelela je samo jos prijateljstvo – nekoga sa kim bi mogla da poprica, proseta, slusa muziku ili podeli veceru.

Dosao je skoro neprepoznatljiv, popricali su ponovo posle mnogo godina, neka tamna senka bi mu presla preko lica kad ga je pitala za zenu i decu, ali ih nije pominjao – prosetali su taj dan, pricali o filmovima, muzici, nekom davnom vremenu koje je nestalo, a sutradan se vratio u Australiju.

Hranila je ulicne macke, propustala mlade lavove da je preteknu u karijeri, pravila kolace za komsijsku decu i upisala se na nekoliko kurseva.

Kad je sledeci put dosao, slomljen i ne bas trezan, zalio se na bolest, zenu i decu koji su otisli i ostavili ga u dugovima, bez posla i stana. Zaplitao je jezikom i dolivao jos jednu, pa jos, i jos…

Smestila ga je da spava, vencali su se za par dana i sva njena interesovanja je zamenila briga o njemu.

Da, bili su sudbinski vezani. Niko ne kaze da to mora da bude srecna sudbina!

…kazu – on je najpametniji!!

Dobio je vec gotovog sina, odraslog i vaspitanog, kog je vidjao 3-4 puta godisnje po pola sata u nekom kaficu ili parku, dovoljno da napravi pregrst fotografija koje ce ponosno da pokazuje svima i pri tom objasnjava svoju roditeljsku tugu i ponos.

Preskocio je, pri tom, sve finansijske probleme prosecnih roditelja naseg doba, od patika i knjiga do ekskurzije i izlazaka, od casova jezika i sporta do rodjendanskih i novogodisnjih proslava.

Ja sam vojnik. Jednostavan čovek. Komunista. Tako su me učili. U mojoj kući se nisu slavili sveci, decu nisam krstio, ali u selu svojima nisam zamerao farbana jaja i slavsku sveću. Moji praznici su bili u novembru i decembru.

Rekli su mi da su naši lekari najbolji, da je za vojsku obezbedjeno sve što je napredno i moderno. I zato sam se iznenadio kad sam čuo – cerebralac!! U porodici toga nema, doktori ne znaju ko je kriv, možda virus ili neka vakcina, težak porodjaj ili nesto drugo. Starija ćerka je lepa i zdrava.

Pričali su mi o nekim Rusima koji rade te operacije na mozgu i da mogu da ucine da moj sin mozda i prohoda. Male su šanse, teška je operacija i može i da ga ubije. Naši doktori kazu da nema potrebe, vežbama se može daleko više postići.

Tražio sam da me premeste u neki veći grad, da bi sin mogao da ide na te vežbe. Svi nas zavidno posmatraju, kažu – lako je vojsci, sve ima obezbedjeno.

Ovde nema ni logopeda, moram da plaćam da dolazi neka studentkinja jednom nedeljno da radi sa njim. Našli smo školu u koju može sa kolicima da udje, u susednom mestu, uzecemo sobu da tamo živimo. Ja ću se nekako snaći za odlazak na posao.

Obećali su mi čin i novi grad. Pasoš za Rusiju neću dobiti, niko to ne dobija.

Ja sam vojnik. Jednostavan covek. Verujem da ću, kad dobijem čin, moći da plaćam tu studentkinju i dva puta nedeljno da dolazi…

Uzasavam se Cuvara Tradicije – ne cuvara tradicije u liku kustosa, profesora, ili bake pune interasantnih pricica, i ostalih pitomih, zanimljivih i razumnih ljudi – ne, govorim o Cuvarima Tradicije, grlatim kucnim tiranima & seoskim prorocima na tromedji zadrtosti, neukosti i ropskog rada.

Primer 1. Nedeljni rucak

Poznavala sam zenu kojoj su sin i cerka delili tesnu sobicu, da bi porodica imala „trpezariju za nedeljni rucak“ – cinjenica je da, zbog sinovljevih treninga i cerkinog folklora, tzv. nedeljni ruckovi su se odigravali max. 4-5 puta godisnje, ostalih 360 dana je trpezarija zvrjala prazna sa belim stolnjakom. Naravno, cim je sirota zena umrla, sve je to letelo napolje, deca su dobila konacno svako svoju sobu, a rucalo se kao i do tada – kad ko stigne, u kuhinji.

Primer 2. Paradajz

Pokojni komsija je insistirao na svim aspektima tradicionalnog zivota predratnog Beograda i, iako je vremenom napustio lozenje bojlera i kaljevih peci, nikako nije hteo da posustane kad je u pitanju zimnica – napravio je velike plakare, stavio ih u spajz i na zastakljenu terasu i s ponosom pokazivao svima „svoju biblioteku“ tegli i flasa. Ali cekaj – naravno da nije ON sve to pravio, pa on je tradicionalista!!! Ne, majka, zena i cerka su danima vukle sa pijace, kuvale, ribale tegle i flase, povezivale i redjale, posle ponovo ribale i spremale i ponovo kuvale i pekle i…
..i kad je umrla majka, opet je imao ko da radi, i zena kad je umrla, ostala je cerka, navikla na ropski rad, ubedjena da se „kupovni“ paradajz ne moze meriti sa „domacim“, planirajuci sve svoje obaveze i zadovoljstva prema rasporedu pravljenja zimnice (ne mogu ove nedelje u pozoriste, stavljam tursiju).

Primer 3. Zna se red!! A red je za jelku..

Kao friska mlada, trudila sam se da Bivsem pruzim njegovu viziju porodicnog gnezda – dom kakav je ostavio i zapamtio u Bosni sedamdesetih. To je ukljucivalo i Pravu, Prirodnu Jelku za Novu godinu, raspomamljenu neman koju sam godinama pazljivo vukla po poledici sa pijace, sekirajuci se kod kuce sto je priroda nije napravila simetricnu (uvek „fali“ neka grana), slusajuci primedbe sto nisam dovoljno „svesna“ da kupim jelku u saksiji, cisteci iglice dva puta dnevno i secajuci se plasticne jelke koja je obelezila celo moje detinjstvo. Onda sam jedne godine rekla „Dosta!!“, donela plastikanca kuci, a novogodisnji ugodjaj i miris borovine upotpunila sa par grancica sa pijace. Iako se Bivsi zadrzao jos svega par sezona, jelkica je jos uvek aktuelna i lepo radi!!

Jedno jutro sveze probudjena krenem u kupatilo, posto je jos mrak pokusam da napipam prekidac na zidu i – drmne me struja!

Kad sam se malo sabrala, otkrijem da to nije ni pocetak mojih problema, prekidac je mokar, onda upalim svetlo u susednoj prostoriji i vidim da od komsija iznad curi voda.

Naravno, odem kod njih, nikog nema, zvonim, cekam, nista…

Zvonim kod Predsednika kucnog saveta (Skupstine stanara, kako god da se sada zovu), samoupravljaca po vokaciji s kojim nisam u najboljim odnosima zbog njegovog odbijanja da uvedemo centralno grejanje i lift, i pitam ga GDE je centralni ventil i, gde mogu da nadjem komsije od kojih curi voda.

Komsije su na placu, zvace ih da dodju, a ventil je u podrumu, i tu pocinje zaplet…

U samoupravljackom recniku podrumi su, za razliku od tavana, vesernica, i ostalih tzv. zajednickih prostorija podobnih za pretvaranje u stambeni prostor, nesto intimno i vezano za rad – dok se ‘kod kuce’ spava, zeza, gleda TV ili druzi, u podrumu se majstorise, otvara radionica, skladiste svercovane robe ili, makar, ostavlja zimnica.

Stoga je jasno zasto su podrumi, vecinom, ozidani, okreceni i, uopste, sredjeni – kao APOTEKA, komsija, kao apoteka!!!

I, zasto imaju, jos na stepenistu, GVOZDENA VRATA I DUPLU BRAVU!!!

Posto ne koristim podrum, nemam kljuc od pomenutih gvozdenih vrata koja vode do centralnog ventila (btw, i postoje valjda samo 3-4 kljuca, jer podrum redovno koriste samo komsinica koja ima ilegalnu snajdersku radnju u podrumu i komsija koji koristi podrum kao magacin za tezgu na Buvljaku), pa mi Predsednik otkljucava, zavrce ventil i odlazi da spava.

Dok cekam komsije da se vrate sa placa i poprave vodovod, ukapiram da voda PONOVO curi – opet trcim po Predsednika, opet u podrum, neko je odvrnuo ventil!

Onda odstampam obavestenje da je voda zatvorena i zasto je zatvorena, zalepim na svim spratovima i na ulazna vrata, i tu pocinje socijalizacija – polovina stanara se izredjala da me pita da im prepricam ono sto vec pise na papiru, neki su hteli i da udju da VIDE da li zaista curi voda ili ih zaebavam, neki su vikali & svadjali se i, na kraju, naravno, opet je neko pustio vodu – opet Predsednik, opet podrum, itd…

Ne pamtim kad sam se nekom tako obradovala kao komsinici kad je dosla sa majstorom i popravila taj svoj ventil u kupatilu – cak sam joj i krecenje oprostila!!